Piše: Tomislav Marković

Pošto mnogo bolje poznajem paralelne svetove u Srbiji nego u BiH, govoriću o njima. Mislim da ipak neću promašiti temu, jer se čini da je srbijanski slučaj u velikoj meri primenljiv i na bosanskohercegovački. U Srbiji, baš kao i u BiH, postoji veliki broj paralelnih svetova u svim sferama društva. Linije razgraničenja su precizno iscrtane, svaka grupa je iskopala svoj rov i gleda na druge preko zamišljenog nišana. Svetovi nisu samo paralelni, već su i neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Frontovi između paralelnih svetova su otvoreni u svim sferama života: medijskoj, političkoj, verskoj, kulturnoj, ekonomskoj, nacionalnoj itd. To je manje-više banalna činjenica.

Međutim, mene ovde zanima jedna druga vrsta paralelnih svetova. Ogromna većina građana Srbije živi u paralelnoj realnosti koja nema veze sa stvarnošću, u vlasti ideoloških konstrukcija koje su nadrealne i budalaste. Ta virtuelna zemlja u kojoj žitelji Srbije mentalno borave mogla bi se nazvati Srpska autonomna oblast Fantazam ili SAO Halucinacija.

Građani Halucinacije su čudnovata sorta koja veruje u razne bapske priče. Na primer, oni su ubeđeni da svo zlo dolazi sa Zapada a da im je Rusija najbolji prijatelj, uprkos činjenici da ih Zapad materijalno pomaže već decenijama, a matuška Rusija pokušava da im otme ključne energetske resurse. Mnogo vole da izgovaraju sintagmu „moja zemlja”, glasom obojenim dubokim emocijama, uprkos tome što njihova zemlja pripada malom broju moćnih i bogatih.
Takođe, veruju da se njihova zemlja koja zapravo nije njihova, nalazi na važnoj raskrsnici puteva i da ima neobično bitan geostrateški položaj, pa se oko nje otimaju velike svetske sile.
To čvrsto uverenje dele sa građanima Mađarske, Rumunije, Bugarske, Češke, Slovačke i Poljske, kako navodi Ketrin Verderi u studiji "Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega". Šteta što se niko nije setio da internacionalizuje pitanje autorskog prava na raskrsnicu, to bi mogao da bude baš zgodan povod za jedan sveslovenski rat.

Građani SAO Halucinacija veruju da ljudi nisu ostrva, te da ih spaja nekakvo mistično srpstvo, iako niko nije u stanju da preciznije definiše ovaj magloviti pojam. Po njihovoj logici, prodavcu koji radi u Maxiju za bednu platu mnogo je bliži vlasnik Maxija, Miloševićev tajkun Miroslav Mišković, od prodavca koji radi u Konzumu. Jer ih spaja pripadnost istoj naciji (ma šta to značilo), uprkos tome što ih sve ostalo razdvaja. U slučaju nekog novog srpsko-hrvatskog rata, pomenuti prodavci bi bili nahuškani da pucaju jedan na drugog, dok bi za to vreme Miroslav Mišković i Ivica Todorić samo uvećavali svoje bogatstvo. Halucijanci u tome ne vide ništa čudno, takav je poredak sveta oličen u narodnoj mudrosti „nekom rat, nekom brat”.
Oni izuzetno cene narodnu mudrost kao takvu, a posebno poslovice tipa „pognutu glavu mač ne seče”, „ne može šut sa rogatim” ili „strpljen – spasen”. Uprkos tome što su navedene poslovice pretvorili u životnu filozofiju koju svakodnevno primenjuju u praksi, Halucijanci sebe vole da doživljavaju kao slobodarski narod, uvek spreman da se odupre tiranima i zavojevačima, narod koji nikad neće dozvoliti da ga gazi tuđa čizma. Ali zato nemaju ništa protiv domaće čizme koja ih gazi čitavog života. Đon domaće proizvodnje ostavlja lepše šare na licu od nekakve tamo na primer „martinke”. Ta šara često ima oblik krsta sa četiri ocila. Halucijanci su medicinski fenomen - osećaju neuporedivo manji bol kad im kožu s leđa dere neko ko se preziva slično kao oni. Eto novog dokaza da su jedinstveni na svetu i još jednog razloga za nacionalni ponos.


Žitelji SAO Halucinacija takođe veruju da ih slučajna činjenica rođenja – to što su rođeni kao pripadnici srpske nacije – automatski čini boljim od drugih. Što je još gore, ovaj fantazam je ozakonjen najvišim pravnim aktom – Ustavom Srbije, gde se Srbija definiše kao "država Srba i ostalih građana". Bez obzira što se u državi Srbiji skoro svi osećaju kao "ostali građani", svejedno kojoj naciji pripadali. Da su ustavopisci bili malo nadahnutiji, mogli su mirne duše da svoje remek-nedelo započnu rečenicom "Diskriminacija je srce Srbije ".

Nije ovo jedina laž stavljena u Ustav. Tamo takođe piše i da je Kosovo deo Srbije, uprkos tome što Srbija nema nikakve ingerencije nad južnom pokrajinom već 10 godina i što je Kosovo proglasilo nezavisnost koju su priznale ključne države sveta. Međutim, ako javno izgovorite ovu očiglednu istinu, izlažete se opasnosti da budete proglašeni izdajnikom, stranim plaćenikom, domicilnom ništarijom, narodnim neprijateljem koji radi protiv nacionalnih interesa. Istina očigledno nije srpski nacionalni interes, jer bi upad realnog u stameni sistem SAO Halucinacija ozbiljno uzdrmao poredak koji se održava na zajedničkim, opšteprihvaćenim iluzijama. Subverzivno je tvrditi da je nebo plavo i da je voda mokra, jer je voda k'o ocilo suva - srpski Ustav tu suvoću čuva. Tamo gde vlada laž, protivzakonito je govoriti istinu. Ne smete verovati svojim očima, jer je to u suprotnosti sa Ustavom.

Iza ovog očiglednog poricanja realnosti stoji jedno dublje stanje poricanja – Srbija jednostavno nije u stanju da se suoči sa zlom koje je proizvela devedesetih godina, sa zločinima koje je počinila svojim susedima. U takvoj nemogućoj situaciji, kada se poriče očigledno, dolazi do divljanja pomahnitale fantazije. Na mesto realnosti dolazi ono što Liotar naziva raz-stvarnost. "Raz-stvarnost nije nestvarnost ili izmišljotina, već jedan korozivni princip koji rastače stvarnost. Ona je rat bez oružja, njegovo produžavanje drugim sredstvima", piše Branislav Jakovljević u tekstu "Tetar smrti" objavljenom u Kulturno propagandnom kompletu Beton. To što su fantazmi nerealni ne znači da ne mogu proizvoditi realnost, naprotiv.

Paralelna stvarnost SAO Halucinacija nije pala s neba. Ona je proizvod srpske kulturne, političke, finansijske i svake druge elite. Svako je dao svoj doprinos u okviru svojih mogućnosti, u stvaranje paralelnog sveta uloženi su ozbiljni intelektualni i finansijski resursi.
Nije jednostavno pretvoriti čitavu jednu zemlju u Matrix ili je baciti u stanje koje podseća na Karpenterov film "Oni žive". "Najumnije glave" su pisale Memorandum SANU ;
pisci su pod plaštom čiste umetnosti širili negativne stereotipe o susednim narodima; pesnici su pojali himne Miloševiću, divinizovali srpski narod, pevali svoje Ćeranije i propovedali ontološku omrazu; novinari su širili mržnju prema svemu što nije srpsko; zaludni doktori nauka su pisali pisma za rubriku Odjeci i reagovanja hvaleći bojkot slovenačke robe i nastanak SPS, propagirajući ujedinjenje svih Srba; istoričari su digli ruke od mrskih činjenica i udarili u revizionizam; slikari su pomahnitali i pretili Teslinim tajnim oružjem, i tako dalje, unedogled.

Izlaz iz ove noćne more nije jednostavan kao u pomenutim filmovima, nema nikakve pilule koju možemo popiti i vratiti se u stvarnost, nema nikakvog predajnika koji nam svojim signalima omamljuje svest, pa da ga prosto uništimo i rešimo problem. Poslednjih godina paralelni svet SAO Halucinacija dobio je nove sadržaje, pa je na mesto famoznog "srpstva" stavljen "novac" koji takođe predstavlja ideološki konstrukt. Supstitucija za nacionalizam nudi se u obliku vrlog slobodnog tržišta koje će, tokom svetske turneje, svratiti malo i u naše krajeve, mahnuti par puta čarobnim štapićem i rešiti sve naše nagomilane probleme. Time se, naravno, ništa ne rešava, menjaju se samo ključne reči, dok matrica ostaje ista. Paralelni svet ostaje paralelni svet, svejedno da li u formi nacionalističkih mitova ili Deborovog „društva spektakla”. Priča o Evropskoj uniji u praksi znači pljačku pod velom privatizacije, prelazak Srbije u vlasništvo Miloševićevih tajkuna.
Ukratko – prvobitnu akumulaciju kapitala koja je, što bi rekao Viktor Peljevin, ujedno i poslednja. A tu je i malo širi izbor na političkoj sceni: sada možemo da biramo između stare garde koju čine ubice i lopovi , i nove koju čine samo lopovi .

Da bi se srušio paralelni svet SAO Halucinacija potebna je dugotrajna, svakodnevna borba protiv sistema sveopšte laži koji je premrežio čitavo društvo. Cilj ove borbe nije stvaranje harmoničnog, beskonfliktnog društva u kojem neće postojati nikakvi paralelni svetovi. Društvo je po svojoj prirodi konfliktno, sačinjeno od brojnih grupa sa svojim partikularnim interesima koje su u neprestanom sukobu. Nije moguće ukinuti paralelne svetove, poenta je u tome da su drugačiji paralelni svetovi mogući.
Levičari i desničari, radnici i poslodavci, ateisti i vernici, sindikati i vlasnici preduzeća – uvek će živeti u paralelnim svetovima i međusobnom sukobu. Potrebno je stvarati okvir u kojem će što veći broj grupa moći da artikuliše svoje interese i da razreši svoje konflikte na što mirniji način.

Ništa od toga nije moguće dok ne emigriramo iz SAO Halucinacija u kakvu-takvu realnost. Pa ćemo tamo već videti šta nam je činiti.

Za kraj bio bi toliko slobodan da sve ovo vazi i za Slovake u Backom Petrovcu...