Prioritetni zadatak nedavno osnovanog Udruženja „Maglić - Buljkes”, kao nestranačkog nevladinog i neprofitnog udruženja građana, jeste da se sačuvaju uspomene na sve one koji su živeli u ovom mestu, jer su se ovde dešavale velike seobe. U ovom mestu stanovali su Nemci, Grci, Srbi, Jevreji...
Stigla im je u goste i jedna bivša žiteljka Maglića Dobrila-Boba Knežević iz Beograda, koja ima pregršt ideja da ovo selo postane turistička Meka. Ona predlaže, a Udruženja „Maglić - Buljkes” trudiće se da to i ostvari, da se u ovom mestu organizuju manifestacije i festivali koji promovišu multikulturu sa folklornog i umetničkog stanovišta. Ti festivali, kako je zamišljeno, spajaće tradicionalne oblike narodne umetnosti (ples, igra, zanati, tradicionalna jela, zapisivanje legendi) i modernih umetnosti, kao što su savremeno slikarstvo, vajarstva i video film.
- Malo je ovakvih sela u svetu u kojima su se dešavale ovakve seobe. Zato mislimo da bi bilo dobro da se ovde otvori muzej, u koji bi sakupili stare dokumente, fotografije i predmete. Bilo bi to četvrto selo na svetu sa ovakvim muzejem, što bi uslovilo razvoj turizma - kaže Boba Knežević.
Selo ima ima i dugu istoriju. U 13. veku selo je nosilo ime Kest i tada su tu živeli Mađari i druge narodnosti. Nešto kasnije naselje je nazvano Buljkes, a prvi Nemci su se u njega doseljavali 1786. godine i to oko 1.100 duša. Potom su se naseljavali Srbi, Slovaci, Rusini i Rumuni. Nemci su imali veliku privilegiju i pomoć od države, pa se ovo mesto naglo ekonomski i kulturno razvijalo. Vremenom su dobili osnovnu školu školu i školu zanatlija, a kasnije i banku. Krajem 19. veka napravili su i bazen za odrasle i decu i sami proizvodili struju. Od 1900. godine bilo ih je 3.042 žitelja, što selo ni do danas nije dostiglo.
|
Grčka teritorija
U maju 1945. godine u ovo mesto došli su Grci i to 4.650 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta „Elas”. Tako Buljkes postaje grčka teritorija.
U njemu su važili svi grčki zakoni, novac, policija, štamparija, bioskopska sala, što ni gradovi nisu imali, i vodili su matičnu knjigu.
Nakon Rezolucije Informbiroa, dolazi do sukoba među njima i onih koji su proterani iz naše zemlje. Oni koji su podržavali KPJ, ostali su u ovom selu da žive, pa i danas ovde živi nekoliko porodica. Selo ostaje po treći put nenaseljeno.
|
Sadašnji žitelji Maglića doseljavali su se ovo selo najviše 1949. i 1950. godine iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, a i ostalih krajeva tadašnje Jugoslavije.
Na prvom mestu je bilo da se osnuje poljoprivredno preduzeće, kako bi doseljenici mogli da žive. Nosilo je ime Državna ekonomija „Buljkes”, gde su doseljenici radili i živeli od tog posla, a radilo se i po 10 časova, kako bi ishranili svoju porodicu. Pošto je selo tada nosilo nemačko ime Buljkes, ideja mnogih je bila da se promeni. Želja im je bila, pošto su došli sa tromeđe, a tuda je prolazila planina Maglić, da i ovo selo dobije ovo ime.
Nisu se mirili ni sa ovim postignutim, pa je bilo u planu da se napravi Dom kulture sa prodavnicom i sadašnjom Mesnom zajednicom. Pošto je imanje, to jest Poljoprivredno dobro „Maglić” dobro razvijalo, počelo je da gradi stambene zgrade za svoje radnike. Mnogi iz ove radne organizacije mislili su i na svoje potomke, kako ne bi putovali do posla u Novi Sad i druga mesta. Tako se rodila ideja, pošto je bilo dosta krompira, da se otvori prva fabrika za preradu krompira, koja je izgrađena 1972. godine. Godine 1995. fabriku preuzima beogradski „Magnoprodukt”, sa četiri vlasnika, gde su počeli da proizvode „čips”, a danas i druge proizvode od brašna. Od velike je koristi za selo, jer je zaposlilo dosta radne snage, kako iz Maglića tako i van ovog mesta.
Vredni Maglićani su od samodoprinosa izgradili Osnovnu školu uz fiskuklturnu halu, dečije zabavište, kapelu, telefoniju i uveli plinsku mrežu. Izgrađeni su 2002. godine bazeni dimanzija 12,5 metara i brčkavac za malu decu. Pored bazena izgrađeno je nekoliko sportskih terena za tenis, odbojku u pesku, za dečje ljuljaške i drugo. Prošle godine počela je gradnja kanalizacione mreže, koja je gotovo pri kraju, ali pored samodoprinosa „Čipsare”, PD „Maglića” i drugih pomoći ovo selo rešava jedan od najtežih problema. Ono što je u planu je izgradnja smetlišta van sela, treba napraviti do groblja pešačku stazu, jer se do njega može stići samo auto–putem, što ugrožava saobraćaj.
Gotovo sva sela u okolini imaju svoju crkvu, pa tako i Maglićani želi da je naprave u svom selu. Trenutno postoji samo jedna crkva koju su još evangelisti napravili dok su ovde živeli. Danas pravoslavni meštani idu u nju, ali želja im je da imaju svoju crkvu. Temelji su već postavljeni u centru sela, kod parka, a ime su joj dali Sveti knez Lazar.
M. Zotović
