|
Intervju koji je novosadskom Dnevniku dao Zoran Živković, bivši podpredsednik Demokratske stranke i poslednji premijer koji je nešto hteo da promeni u Srbiji.
Najžešću raspravu na jučerašnjoj sesiji Skupštine Beograda, na kojoj je konačno izabrana uprava srpske prestonice, proizvela je dilema o tome da li je Liberalno-demokratska partija ravnopravan deo nove vladajuće koalicije.
Naime, opozicija, oličena u radikalima i narodnjacima, tvrdila je da su „Čedini u koaliciji s DS-om i SPS-om” jer daju i dva gradska sekretara i direktore nekoliko javnih preduzeća, dok su odbornici LDP-a, pak, uveravali da je ta stranka samo na poziciji „programske podrške manjinskoj gradskoj vladi”.
|
Ne znam zašto LDP sad pokušava da se brani da u Beogradu nije u vladajućoj koaliciji – kaže za „Dnevnik” nekadašnji srpski premijer i bivši lider Demokratske stranke Zoran Živković. – To jeste koalicija LDP-a s DS-om i SPS-om, i to je dokaz da danas u srpskoj politici može svako sa svakim. Pitanje je samo da li je to dobro ili loše. Na prvi pogled, nekom neinformisanom sa strane to može da deluje dobro, jer, eto, nema napetosti, sve opcije mogu da sarađuju, da rade na dobro građana... Ali, kada pogledate samo malo bolje, jasno vam je da uopšte nije to u pitanju. Ovde se radi o goloj podeli privilegija i moći kroz vlast. Na delu je, dakle, politika u kojoj je vlast sama sebi cilj a ne sredstvo za menjanje našeg društva. Jer, nemoguće je menjati srpsko društvo sa socijalistima, nemoguće je da Mrkonjić, Dačić i ekipa budu nosioci tih promena, da oni budu ti koji će u Srbiju uvesti evropske standarde, evropski način ponašanja, evropski način življenja. Uostalom, da sam u pravu, to oni pokazuju i dokazuju svakog dana.
Da li ste očekivali ovakvu odluku vrha LDP-a?
|
Iskreno, ne znam šta ih je nateralo na ovakav potez, osim, eventualno, straha da na izborima, koji bi bili raspisani da gradska vlast nije formirana, ne bi mogli da pređu cenzus. Drugi motiv je, možda, novac, jer oni su najmlađa parlamentarna stranka pa je logično da imaju i finansijske probleme. Ali, dugoročno, mislim da je to za njih loše, jer izgubiće priličan deo biračkog tela, baš kao što su se raspršili i glasači socijalista zbog saradnje SPS-a s demokratama, a sad još začinjene koalicijom s LDP-om.
| Vaša je, dakle, procena da ideološke nijanse polako nestaju sa srpske političke scene? |
Nekako do izbora 2003. godine još je postojala razlika između ciljeva različitih partija. Cilj DS-a i njima bliskih političkih snaga bile su evropske integracije, cilj ovih drugih bilo je vraćanje istorije u vreme pre 5. oktobra. Posle toga više nema ni iskrenog političkog cilja ni ideologije. Jedino je ostala borba za vlast, i to apsolutnu vlast, u kojoj su zalaganja za evropske vrednosti, Kosovo i slična pitanja bili tek izgovor. I bojim se da će proći još mnogo, mnogo vremena dok Srbija ne dođe do takvog nivoa političke evolucije gde će stranke biti iskreni prezenteri i zaštitnici određenih društvenih grupa, kao što je to slučaj u normalnim demokratskim državama. Dok god je vlast sama po sebi prioritetni smisao bavljenja politikom, do tad će kod nas biti normalno da se jedna ista stranka predstavlja kao zaštitnik interesa i krupnog kapitala i radničke klase i gubitnika tranzicije.
Međutim, DS i SPS su upravo na ideološkom fonu, kroz pozivanje na Socijalističku internacionalu, pokušali da objasne zbog čega je koalicija te dve stranke sasvim prirodna?
|
To nema nikakve veze sa životom. Pa socijalisti su i u prošlosti, baš kao i danas, bili bliži anarhistima i svetskoj mafiji nego idejama Socijalističke internacionale. S druge strane, u DS-u je samo neko zadužen za opsene mogao da smisli to glupo opravdanje prema kojem, eto, SPS hoće da uđe u Internacionalu, pa je stoga koalicija demokrata i socijalista sasvim normalna i prirodna. Pa i ja hoću da uđem u neki luksuzni hotel na Azurnoj obali i u njemu provedem leto, ali to ne znači da sam u istoj ravni s nekim bogatašem koji to i može da uradi. Sve su to, dakle, samo loša opravdanja za koalicije koje ne služe ničemu drugom do li grabeži za vlast i moć.
| Može li, ipak, i iz takvog udruživanja da proizađe nešto dobro? |
Teško. U Srbiji je nužno da se jave neke nove snage, jer su sve ove koje sada postoje naprosto kontaminirane. To „svako sa svakim” dovodi do toga da svi na kraju manje-više postaju isti. Uostalom, to svojim delovanjem svakodnevno i dokazuju. Otuda je neophodno da se stvori neka nova politička grupa koja bi se vratila izvornim principima onoga što sada zovemo zajedničkim imeniteljem demokratskih snaga s kraja prošlog i početka ovog veka. Srbiji je, dakle, potreban novi demokratski pokret koji bi objedinio političku, poslovnu, društvenu i kulturnu elitu, i koja bi preuzeo odgovornost i ovoj zemlji ponudio novu opciju, opciju budućnosti. Naravno, neće to biti ni lako, niti će se dogoditi skoro, ali u ovoj zemlji se najzad mora profilisati neko ko će se iskreno baviti suštinskim pitanjima a ne samo dnevnom borbom za vlast.
|
Udaja za Mrkonjića
Stvaraju li se ovakvim raspletom uslovi za ulazak LDP-a u Vladu Srbije?
– Kako će u novim okolnostima postupiti vrh LDP-a, to zaista ne znam. Ali gotovo je izvesno da ćemo na sledećim izborima imati inicijalno dvopartijski sistem, gde će se za natpolovičnu prevlast u parlamentu nadmetati DS i SRS, s tim što će tu možda još biti stranke manjina i, eventualno, narodnjaci, ali značajno oslabljeni. Svi ostali će, ovako ili onako, otići u političku istoriju. To je svakako dobro za birače, jer će im biti mnogo jasnije, odnosno zaista će glasati „crno ili belo”, a i neće više biti opasnosti da podrže „evropsku koaliciju”, a da se ona onda uda za jednog Mrkonjića.
|
|
