Šešelj u akcijiRadikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi neće jednostavno nestati. Zato i priča ako ne pobedimo mi doći će radikali definitivno više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:
1) Ona demorališe ionako desetkovane pristalice demokratski orijentisane Srbije koji se više ne mogu pridobijajti frazama. Ova jednačina s dve poznate proizvodi sledeći stav: Ako od dva zla treba da biram manje tj. ako je manje zlo jedino što mi ostaje onda na izbore (referendume) jednostavno ne želim da izlazim.
2) Ne želim manje zlo → nego veće dobro.
3) Ovom pričom se ne pridobijaju već upravo mobilišu i homogenizuju pristalice SRS-a jer je, jelte, njima upravo to i cilj.
Kao što bi i priče o evropskim integracijama i decentralizaciji Srbije kao pred/uslovu njenog razvoja, da kojim slučajem ne postoji primer SO Inđije bile gotovo bez pokrića... Dakle, ukoliko priča o demokratskoj i radikalskoj Srbiji doprinosi demoralizaciji demokratske a homogenizaciji radikalske Srbije, logično pitanje je: zašto se ona priča i šta joj je moguća alternativa ?
Odgovornost za buđenje mračnjaka iz 90-ih nesumnjivo snose pobednici 5. oktobra – žrtve smo svi! Ovde definitivno nije učinjeno ništa na promociji drugačijih vrednosti. U društvu iz čijeg su javnog života izgnani principi morala i odgovornosti prirodno je da najveći demagozi imaju najveće šanse. Permanentno afirmisanje stava po kom je politika nešto a priori negativno i nemoralno, neminovno dovodi do koncentracije negativnih i nemoralnih tipova u istoj. Politička scena ovde odavno nije tržište ideja već tržište sujeta gde su, posebno nakon 12.marta, interesi uvek ispred principa, jedinstvo ispred slobodnog mišljenja a poslušnost i podaništvo ispred pameti i stručnosti. U takvoj zemlji bivši demokratski lideri pretvaraju se u autoritarne vođe, a politika u patologiju u kojoj se svaka bahatost isplati. Trajno kontaminiran konstruisanjem afera na kratke staze i zarad privremenog ćara, politički život pretvorio se u arenu u kojoj se ne biraju sredstva. Uspostavljen je model javnog delovanja u kom se sve isplati. Jer, ukoliko novinar koji je otelotvorenje primitivizma i najprizemnije bahatosti može da 
Velja u akcijipostane direktor nacionalne televizije; ako političar koji fizički i verbalno napada i vređa novinare p/ostane ministar u vladi; ako u istoj vladi kao njen generalni sekretar može da sedi neko ko je, po vlastitom priznanju, osvedočeni lažov – koji, pri tom, sebi može da dozvoli čak i takav luksuz da se čak 26 (!) puta ne odazove na sudski poziv – tada se, nedvosmisleno, šalje poruka da nemoral ne samo da je dozvoljen već je čak i poželjan. Tada se, prirodno, gube razlike između radikala i onih koji to, navodno, nisu. Uzgred, vidi li iko kvalitativnu razliku između, recimo, Aleksandra Vučića, Velimira Ilića ili, recimo, Aleksandra Tijanića i Miloljuba Albijanića ?...
Partijski centralizam, etatizam i egalitarizam koji je na delu, doveo je do toga da izvan retorike zapravo više i nema politike. Izvan interesa nema ideologije. Zato u odlazećem sazivu Skupštine kojim rukovodi jed(i)no bradato dete, na prste jedne ruke mogu da se izbroje ljudi uz čija se imena možete staviti odrednice poštenja i poverenja. Intelektualci kao korektivi društva smišljenom akcijom izgnani su iz politike. Jer, šta u politici, recimo, može da traži čovek od imena i ugleda ako je njegov angažman pod pretnjom da će, koliko sutra, u tabloidima izaći da je on: a) peder, b) kriminalac, c) narkoman, d) da mu je žena kurva i tsl, i sve to bez ikakvih posledica po onoga ko takve bljuvotine konstruiše. Uzgred, zna li iko koliko kazni je do sada zbog laži koje objavljuje platio, recimo, Kurir ? Koliko puta je reagovao javni tužilac ? Ko je, od lidera tzv. demokratskog bloka reagovao na strašne uvrede koje poslednjih meseci trpi Biljana Srbljanović? Ko se, u vreme trajanja mitinga u Kosovskoj Mitrovici ogradio od klicanja Mladiću ? Seća li se iko šta bi sa ekstraprofitom, šta s koferom punim deviza u stanu viceguvernera, šta s Miletom Dragićem, Bogoljubom Karićem, Mirom Marković, Markom Miloševićem, šta bi s lustracijom i lokomotivama iz Švedske... Šta je konkretno učinjeno da se suđenje za ubistvo premijera Đinđića ne razvlači i ne pretvara u farsu... Ko je, i po čijem nalogu, ubio Slavka Ćuruviju ili vojnike u Topčideru...
E u takvoj državi Ivica Dačić, ima puno pravo da nam ovih dana sa skupštinske govornice priča o tome kako su se prevarili svi oni koji su pomislili kako je stvar završena 5. oktobra – i kako će tek da se prevare! U takvoj državi i SRS i SPS, sve zaklanjajući se iza patriotizma kao poslednjeg utočišta nitkova, imaju sasvim legitimno pravo da (nam) drže pridike o moralu i političkom teroru... U takvoj državi s TV-a mogu da se ne skidaju tipovi koji nigde (osim ovde) bar 10 godina ne bi imali obraza i morala da izađu iz kuće...
Radikalizaciji Srbije, dakle, u manjoj ili većoj meri doprinosimo svi. Stoga, kao korektivi društva, sposobnost da zaustave dalju dekontaminaciju političke sfere mogu da imaju jedino ljudi koji ispred sebe, umesto političke stranke, mogu da isture vlastita imena (prezimena) i rezultate. One javne ličnosti koje su svoje ime i ugled stekle izvan politike možda su upravo poslednja nada za povratak današnje Srbije u stanje normalnosti → na isti onaj način na koji se to dogodilo u ostalim postkomunističkim zemljama Istočne Evrope.
Odgovor na pitanje kako će Srbija izgledati posle 21. januara znaće se već po brojnosti (ili malobrojnosti) ličnosti koje u predstojećoj predizbornoj kampanji budu spremne da to svoje teško stečeno ime i ugled investiraju u one političke lidere i stranke kojima će stručnost i znanje biti ispred podobnosti i poslušnosti. Stranke čiji će lideri u budućnosti biti okruženi ličnostima od integriteta a ne podguznim muvama koje glade i podstiču njihove sujete...