Dan ćutanja

 Srđan Kusovac (21 Maj, 2007 - 14:14)

U Crnoj Gori danas praznik - Dan nezavisnosti. Ali danas je godinu dana od kako je i Srbija (ponovo) nezavisna država - bez patrljaka i veštačkih implantata, bez kratkotrajnih prevara i podvala zvanih „SRJ“ & „SCG“.

Zašto se u Srbiji o ovom danu zvanično ćuti?

Dan nezavisnosti obeležava se u oko 130 država. Uglavnom su to kolonije koje slave oslobađanje, ali ima tu i evropskih država. Ne sumnjam da je moguće izneti mnogo dobrih odgovora zašto u Srbiji ne bi trebalo obeležavati kao praznik dan kada je 2006. ponovo stečena nezavisnost. Dovoljno dobar argument je da se sličnim praznikom već obeležava 15. februar, dan odluke o početku prvog ustanka protiv otomanske vlasti (1804). Ne smatram da bi taj dan trebalo zameniti 21. majem. Naprotiv. Verujem i sam da je postojeći praznik dobro odabran. Ono što je interesantno je da je ovaj dan, 21. maj u Srbiji nekakav „Dan ćutanja“. Vlasti Srbije se prave kao da se u ovih godinu dana ništa nije dogodilo. A nije da nije.

Politički: Crna Gora je parafirala sa EU Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (potpisivanje najavljeno za juni). Srbija je ostala da se rve sa svojim problemom Kosova i svojim daleko većim problemom - neodgovornosti Vojislava Koštunice, problemom čiji se najočitiji deo često eufemistički naziva „problemom neizručenja Ratka Mladića“. I građani Srbije i građani Crne Gore najzad znaju šta je njihova država, nema više smešnih zastava, fiktivnih funkcija, himne kojoj zvižde i ostalih obeležja privremenosti i neodgovornosti.

Bezbednosno: Nezavisnost Crne Gore nije, kako su to trubili i Boris Tadić i Vojislav Koštunica i većina političara u Srbiji ni „destabilizovala region“, ni „doprinela nezavisnosti Kosova“ niti bilo šta slično. Naprotiv. Region je stabilniji, nema više trvenja na relaciji Beograd – Podgorica – svako gleda svoja posla. Granica se prelazi normalno kao i svaka druga granica, studenti studiraju gde su i pre studirali, „razdvojene“ porodice nisu ništa više ili dublje razdvojene nego što su to bile ranije itd.

Ekonomski: Nestala je jalova birokratija srpsko-crnogorskih zajednica koja, pokazuje se, i onako nije bila potrebna. Strani kapital je pokuljao u Crnu Goru, cene nekretnina su otišle u nebesa što pre svega potvrđuje ono iz prošle stavke – da je bezbednosni rizik manji tj. da nema nikakve „destabilizacije regije“.

Je li vlast u Srbiji znala pre 21. maja 2006. da će za samo godinu dana ovo biti otprilike ovako, odnosno da se neće dogoditi ništa od onoga o čemu su javno govorili? Naravno da jeste. Zašto su onda činili ono što su činili, zašto su uporno igrali na gubitničku kartu održanja kentaur zajednice?

Tri su po meni moguća razloga, i sva tri su povezana. To su: kukavičluk, neodgovornost i nedostatak ideja.

Ni Boris Tadić ni Vojislav Koštunica nisu hteli da povuku, a neće ni sada da povuku ni jedan jedini potez koji bi bio karakteristika hrabrog i odgovornog političara. Odabrali su ono što je njima isplatljivije - kukavičko i neodgovorno dodvoravanje biračkom telu sluđenom dvadesetogodišnjom gubitničkom šovinističkom politikom.

Srpski političari su se, kako je to sjajno primetio Ivan Janković na odličnom sajtu www.katalaksija.com „trudili zubima i noktima, da potkazivanjem i ucenjivanjem u Briselu iskoriste svoj popravljeni imidž posle rušenja Miloševića da im se izađe u susret i onemogući Đukanović u njegovim planovima za sticanje nezavisnosti“. „Hteli su da iskoriste svoj ’demokratski kredibilitet’ da zadrže Crnu Goru kao srpsku guberniju, odnosno kao poligon za naplaćivanje svojih nacionalističkih frustracija zbog ’gubitka teritorija’ u ratovima koje je Milošević ’loše i bez saveznika vodio’ tokom devedesetih godina“.

Ovo je „Dan ćutanja“ u Srbiji zato što su u toj utakmici potkazivanja i ucenjivanja izgubili Tadić i Koštunica. Izgubile su i njihove sluge i agenture u Podgorici. Kukaju sada Mandić, Popović & Šoć, ali im iz Beograda poručuju da odustanu od konstitutivnosti naroda i da pristanu na građansku državu. Tišina mora biti potpuna da se ljudi u Srbiji ne bi sećali prošlogodišnje galame.

Vojislav Koštunica, primetio je to dobro neko nedavno upravo na jednom od ovih blogova, nije u proteklih godinu dana ni jednom pomenuo Crnu Goru. On i Boris Tadić pokušavaju da svoje ćutanje pretvore u ćutanje Srbije, ali to nije i ne treba da bude ćutanje Srbije. Niko u Srbiji nema razloga da se oseća gubitnikom zato što je na današnji dan prošle godine propala glupa, neodgovorna, sebična i kukavička politika Vojislava Koštunice i Borisa Tadića prema Crnoj Gori (i Srbiji). Naprotiv. Svaki građanin Srbije može samo da bude ponosan što više nema miloševićevsko-koštuničinsko-tadićevskih prevara zvanih „SRJ“ & „SCG“, što Srbija jeste nezavisna država, što ima svoju zastavu pred sedištem UN, što ima himnu, što se njeni sportisti bore pod svojom zastavom.

Ovo je samo ćutanje onih koji su najviše galamili i to ćutanje je obrnuto srazmerno nekadašnjoj njihovoj galami. To treba imati u vidu kada ih slušamo danas kako, koristeći identične „argumente“ ondašnjima, galame o „Kosmetu“.