Intervijuu koji je dao magazinu Status Vladimir Beba popović. A koji čitaoci nisu mogli da pročitaju jer je DB ( Mišković ) sprečio distribuciju po trafikama. 

U srbijanskoj javnoj republici flore i faune, Vladimir Beba Popović je, definitivno, retka zver i još čudnija biljka. Majstor za dizanje tenzija i trajni izvor teškoća za sve kojima je, makar i kao „oficijelni tumač istrage", stao na žulj u ondašnjem odocnelom obračunu države sa mafijom, Popović i danas na potpuno isti način komunicira sa svima koji su „Srbiji radili o glavi"! Uglavnom bez sekundanta, ne vagajući gnev i gorčinu, s neviđenom žustrinom se obrušava baš na one koji ga godinama guraju ,,s onu stranu zakona", a on im, upornim „odbijanjem" da bude uhapšen, uskraćuje toliko željeni trenutak eksplozivnog oduševljenja.
Nije tajna da se Srbija navikla na ogromne doze teških reči i da je obična svest od toga postala narkomanski zavisna. No, mada su najveće količine uzbuđenja odavno potrošene, svaki novi javni istup Vladimira Bebe Popovića donosi buru. Nisu to baš bure koje odnose Ijude, ali za običnu Ijudsku pamet i prosečan nervni sistem, snalaženje u tom kovitlacu reči i paradi podataka, pretežak je zadatak.
I intervju za magazin STATUS, jubilarni, deseti, koji je VBP uopšte dao, ponajmanje je bio naknadni, smireni, rutinski pogled u retrovizor. Naprotiv, na trenutke se pretvarao u prave, pravcate, orgije žestokih reči, prideva i epiteta. I najmanje je ovo bila priča za sad ili bilo kad, već, uglavnom, štivo - kad, ako ne sad!
Za razliku od brojnih ovdašnjih „tumača" koji na Popovića gledaju kao na nastavljača velike ruske tradicije jurodivih, božijih, Ijudi, „budala Hrista radi" ili, prosto, borca protiv vetrenjača, utisak intervjuera je da Popović, ni u ovom intervjuu, nije sebi dozvoljavao „pesničku slobodu" niti je bio „ponesen nekim osećanjima", kako bi to rekao Dostojevski. Ako izuzmemo momenat kad je Vojislava preimenovao u Raskoljnikova, a sebe u Koštuničinog Porfirija Petrovića!
Motivi?
Izvesno je da VBP ne drži previše do Stendalovog:
,,Ne razmišljaj o njima, nego pogledaj i prođi"!
„Ljudi, pa od njih se nema kuda proći", kaže Popović za STATUS.
A oni su redom pobrojani u intervjuu koji će STATUS objaviti u dva nastavka!
Hoće li nas ovo štivo približiti istini; da li se, u ovim vremenima lažnih očevidaca, može osloniti na Popovića, kao pouzdanog svedoka; govori li on u korist sopstvenog poimanja javnog interesa; je li pristrasan na štetu onih koje smatra odgovornim; uvećava li zlo - pitanja su na koje će odgovore, najverovatnije, dati vreme.
Ono ga, vreme, do danas nije demantovalo!
Ko želi da zadrži dobar apetit, poštedi sebe jakih uzbu-denja ili pobegne od osećanja krivice i stida, neka preskoči naredne strane.
Vladimir Popović je, inače, rođen 1958. u Jagodini, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, bivši je direktor agencija Ogilvy & Mather i Spectra, koje su radile gotovo sve kampanje DS i koalicija. Bivši je sekretar Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića i predsednik antikorupcionaškog odbora DOS-a, zaduženog za otkrivanje afera Miloševićevog režima. Poslednjih desetak godina vlasnik je i firme za konsalting i lobing sa sedištem u Beču i Londonu, a poslednjih godinu dana je na stručnom usavršavanju u Velikoj Britaniji gde pohađa specijalistićke kurseve iz oblasti medija, ekonomije i politike.

U ovoj godini ste Imali dvadeset i jedno roćište. U Beograd dolazite retko, da li samo zbog suđenja?

Uglavnom. Cilj ovih kriminalaca koji su danas na vlasti je i bio da me izbace iz zemlje i sklone iz javnosti Srbije. Poslove su mi uniitili do te mere da sam morao da prodam firmu koja je bila jedna od najuspešnijih agencija poslednjih dvadesetak godina. Stalnim pretnjama i pokusajima atentata vrsili su dodatne pritiske i na kraju uspeli.
Vi baš i ne važite za osobu koja se lako povlačl!?
Ta se njihova akcija „progona" samo poklopila sa nekim mojim novim životnim odlukama, kako privatnim tako i poslovnim.

Kako vam danas izgleda Srbija, kad se gleda iz Austrije?

Preciznije iz Britanije, jer sam se u meduvremenu privremeno preselio tamo. Srbija mi izgleda tačno onako kako su Kotunica i njegova banda najavljivali pocetkom 2004. u jednom intervjuu predvideo. Pučisti od 12. marta, uz pomoć ratnih zločinaca, a predvodeni frustriranim akademicima, udbaškim vladikama i Miloševićevim tajkunima vode Srbiju u 19. vek, ne bi li tamo uz pomoc KGB-Rusije izmenili istoriju i kako bi Dobrica, Koštunica, Matija i Jovica ispravili „nepravdu" i zavrsili ono sto nisu bili u stanju Milos i Apis, Ratko i Radovan. Oni to i ne kriju, vidim da to nikome i ne smeta, sem malom, preostalom, delu gradanske Srbije koja se unistava, naziva radikalnom i izdajnickom i kojoj je onemoguceno da igde ista kaže.

Nećete, valjda, reći da je medijska situadja gora nego za vreme Biroa za informisanje?

Prepoznajem finu ironiju u vašem pitanju i zaista se nadam da nema nikoga ko se bavi medijima, a da ne vidi da ovakvo jednoumlje i „kontrola istine" nisu bili ni pod Brozom, a ni pod Milosevićem. Čavez i Kastro daju gradanima više medijskih sloboda od Tadića i Koštunice. Naravno, metodi su razlićlti, nema komiteta i ideoloških komisija. Danas medijima vlada novac, strah i interes.

Ali vi, ipak, imate sansu da mimo suda i uskog kruga prijatelja progovorite o stvarima koje vas tište?

Postoji jedan i po magazin, pola dnevnih novina, jedna radio i jedna TV emisija i dvoje-troje kolumnista. Sve ukupno dvadesetak novinara na 2-3 medija koji se trude da sačuvaju doslojanstvo struke i sopstveni obraz.To je sve. I njih gledaju da unište. Napadaju, prete, ekonomski uništavaju, podmeću, vredaju. Pola gradanske Srbije sedi uz kompjuter, čila forume i blogove, ne bi li saznalo i čulo istinu, I pored toga, Koštuničinim kerberima poput Ugrice, Antonica, Jankovica, Crnčevića smeta i blog! Na to malo slobode u ovom ludilu kidisu ko divlje zveri, a posebno na one blogere koji imaju hrabrosti da kažu „velikoj inkviziciji" Kostunice i Legije: „Ipak se okreće!" „Nacionalni  interes da se ne okreće", kaže Koštunica i svi horski ponavljaju, jer je to isplativo. Da je Milošević imao ovakve medije, Marko bi još „nosio gajbice".

Da li je ova crna slika posledica bečko-londonskih salonskih analiza ili, prosto, plod besa na političke protivnike?

Svejedno čega. Pesimizam je, pre svega, posledica realnosti kako nasa zemlja izgleda na kraju prve decenije 21. veka. Nespremna da izađe iz lažnih mitova srednjeg veka, bezuspešno trazeci nacionalni identitet i interes, a suočena sa prispelim računima bahalih cehova raznih „otaca nacije". I tako tumara bez cilja i plana i sve nas vuče u ambis. Uništene su sve drustvene vrednosti, zato i nema presuda m ratne zločine, priznanja genocida, deklaracije u Skupštini.

Ne možete poreći da je, recimo, doneta presuda za ubistvo Stambolića, privedeno je kraju suđenje za ubistvo premijera Đinđića, počela su suđenja za ratne zlocine.

Da, ali se sada zato vodi pravi ,,rat" u sudu gospode Škero, na reviziji, gde neke sudije zastupaju teze advokata mafije i ud baikih medija. I to, zamislite, baš one sudije iz afere „Jotka i Vučković" za koje je Dinkić pominjao da će zavriiti u zatvoru. I sudenja za ratne zločine propadaju, jer svedoci preko noci odustaju i beže, i to posle „poseta" Seseljevog telohranitelja Panića koji, iako osuden, nije u zatvoru, jer mu presudu drži u fijoci Stojković i omogućava da pretnjama rusi optužnice. Partijski tužilac DSS-a Manojlović, koji je hapsio po volji Bulatovića i Stojkovica, uhvaćen je u dogovaranju uzimanja para - i nista. Tako izgleda pravosude pod Stojkovićem, najgorim komunističkim sudijom i njegovom privatnom predsednicom Vidom: unisteno, poniženo, stavljeno u ruke jedne partije.

Nije li gospodu Škero na to mesto postavila „vaša" vlada?

Tacno, zato što je Zoran naivno verovao da ce pravosude biti nezavisno i pravedno ako im da slobodu odlucivanja i dogovaranja. A čim su zaseli u kabinete, razni Vučetiči, Ivosevići, Karamarkovići su uz pomoć vide Škero krenuli j rat protiv te vlade, pustanje ubica iz zatvora, koketiranje sa Koštunicom, oslobadjanje Bagzija, vređanje Zorana sve dok pucisti nisu uspeli i došli na vlast. E tad je zavladalo „blagostanje", osuda Sablje, plaćanje ubicama i atentatorima, oslobadanje masovnih ubica, služenje Stojku i sličnim olosima.

Ima li bilo šta da je ova vlada uradila, a da zaslužuje vašu pozitivnu ocenu?

Ako neko hoće da bude objektivan, onda mora da prizna da  nema! Neke su stvari mnogo gore nego pod Milosevićem. Nikad nije bila ovakva cenzura i kontrola medija, ovako brutalna pljačka države, osionost i bahatost svih. lako diktator i masovni ubica, Milošević je poštovao neke zakone, mada ih je sam pisao. Ovi ni to ne rade. Milosević je pljačkao, ali davao i narodu, Na kašičicu, ali davao. Ove ni narod ne interesuje. Važno je samo da se svi „utale" i da su svi u „igri", od DSS, preko DS i G1 7 plus, do radikala. Nema više ni ko da se buni, ni ko da pita. Ako neko od nas nešto kaže, onda smo neprijatelji države koji hoće haos, kao što je onaj lopov Davinić, posle mog pominjanja Puhala u Insajderu, zapomagao da me treba uhapsiti, jer rusim bezbednost države.

Sugerišete da nam nema spasa, da nam ni Svevišnji ne može pomoćl!

Ako Srbi neće da se pobune protiv ove prikrivene represivne diktature i države u raspadu, onda pristaju na „mentalitet stada", što jest krajnji cilj srednjovekovne retorike, koju propoveda crkva i bande oko nje. Zato crkva osveštava kolevke zla: od DB-a do KOS-a, zato je vode lopovi, pedofi li, dousnici Udbe, secikese i zloćinci na čelu sa onim „Svetim čovekom" koga su tako prozvale pevaljke i kurve, ubice i lopovi, pa sad svi, kao papagaji, horski to ponavljaju. Zato i vode rat protiv onih koji nepristaju na policijsku državu, primitivnu i narodnjačku, koja vodi u krvavu diktaturu i tragediju. Zato bi mnogo postenije bilo da poskidaju one mantije i uzmu u ruke zapaljene krstve i navuku kapuljace na glave.

Pa, čemu onda bilo kakvo dizanje glasa? Čemu LDP, čemu druge vaše aktivnosti, Čemu, uopšte, ovaj razgovor?

Zato sto imamo civilizacijsku obavezu da se suprotstavimo ovom zlu koje nam uniitava državu i nas u njoj. Zato što smo duzni da pokazemo svetu da ovo nije cela Srbija. Zato Sto moramo da nateramo svet da se zapita: zasto danas Srbijom vladaju ratni profiteri i zločinci, Mirini lakeji ili Milosevicevi ministri, svi oni koje je taj isti svet držao na listama zabrane putovanja, a danas ih podržava?

Hoćete li tipovati „Mirine lakeje i Miloševićeve ministre" u Vladi Srbije!

Ja nisam rekao da su u Vladi Srbije. Ne, oni vladaju Srbijom preko Vlade koju su sami sastavili. Ne samo da su vlasnici Vlade, oni su vlasnici cele Srbije!

Vi ste čovek koji ima iskustva sa tim državničkim poslovima! Možete li reći ko inaće kod nas najćešće utiče na formiranje Vlade?

Nekad ratovi i strah, nekad Milosevic i banda koja je preživela i oslala i posle njega, ali uglavnom tajne službe i njihove kuhinje.

Važi li to i za vladu Zorana Đinđića ili za Koštuničinu?

Đindlćeva vlada iz 2001. godine je bila volja naroda, a KoStunicinu, onu iz 2004. godine, formirala je mrznja prema Zoranu Đindiću i njegovom nasledu.

A ovu danas, tehničku Vladu?

Ovu vladu, koje čas ima, čas nema, zbog čega Srbiju zovu najvećom nevladinom organizacijom na svetu, formirali su, rekao sam, ponoviću, oni koji i upravljaju Srbijom; tajne službe, ratni zločinci, Milosevićevi ministri, Mirine sluge, ratno-švercerski profiteri, a presvih Miroslav Miskovic, taj gigant iz Bošnjana, apsolutni gospodar i vlasnik Srbije. Ono sto nije uspeo da ostvari MiloSević, uspeo je njegov najbolji dak i dugogodišnji kalfa, Župski Polifem - Mirko, uz pomoć „Madame" Milke Forcan. Zadržao je Miloševicev model, zadržao uloge, samo promenio glumce:umesto Borke, tu je Mladjan, a umesto Kertesa, jos jaći „igrač" - Drasko Petrović, glavni finansijer Kostunicine Srbije.

Nlje baš umesno povlačiti paralelu između Kertesa i Petrovica!

Vise je nego umesno, jer je Draško Petrović na čelu najbogatijeg srpskog preduzeća od 5. oktobra i ponaša se kao da mu je to deda ostavio. Kao i Kertes, i on državnim parama korumpira javni život Srbije, placcajuci i sponzorišući sve: od sportskih reprezentacija, fudbalskih klubova i njrhove mafije, političkih stranaka i medija, do Republike Srpske ili Crne Gore i CESID-a. Finansira čak i neke nevladine organizacije, ali su mu na prvom mestu Kostuničine ulizice i promoteri: od Nove srpske politicke misli, do pojedinaca koji od tih para skrivaju ratne zlocince! Kako sve drzi pod kontrolom u Srbiji, svi zatvaraju oći pred najvećom pljackom koju organizuju on i Ijudi oko njega.

Vi ste to uocili i podelićete sa nama pretpostavljamo?

Reč je o kradi medunnrodnog telefonskog saobracaja, takozvanim belim karticama! Drasko Petrović i privilegovani oko njega, koriste „bele" sim kartice, neevidentirane, koje se ubacuju u kompjuterske sisteme i preko njih i interneta pravi se paralelno telefoniranje, pre svega u medunarodnom saobraćaju. Onda se medunarodni telefonski saobracaj, umesto na državnu centralu, pa u budžet, usmerava na privatne firme koje su osnovali ljudi bliski Petrovicu i vladajucim slrukturama. Svi koji su pokušavali da zovu iz inostranstva ili ako primaju inostrane pozive, znaju o čemu pricam. Kad vam se na displeju pojave čudni brojevi 062,064 ili neki tiksni brojevi, neevidentirani na 988, a veza je jako losa, skoro neupotrebljiva, to vam je pokazatelj da su Petrovič i ekipa bogatiji za hiljade evra. Inače, radi se o milionima evra mesečno.

Imate dokaze za to? Naravno da imam.

Da li je moguće da se to radi, ako se radi, mimo njegovog znanja?

Ne, nije moguće. Još u vreme Zoranove vlade, mi smo reagovali i prijavljivali te brojeve, služba u Telekomu ih je nalazila, cak aparatima koji mere pojačan internet saobraćaj i ti koji mogu da utvrde ko to radi, ali ništa nije preduzeto. Kao sto niko ne reaguje kad Drasko deli na stotine besplatnih mobiInih kartica kojima korumpira političare, novinare, analitićare, privrednike, sudije, tuzioce, policiju. Ti računi dostižu milionske iznose, a sve to placaju qradjani Srbije kroz svoje račune i porez. Kao Sto su platili i onih 200 miliona evra više za mobilnu Srpske, odnosno izbornu kampanju Knštunice.

Pomenuli ste da se to dešavalo i u vreme kad ste bili pri vladi Zorana Đindića! Otkud ova okasnela reakcija?

Zoran je jos u aprilu 2001. godine insistirao na sklanjanju Draška Petrovića sa tog mesta. Tada je Marija Rašeta, kao resorni ministar, javno tražila njegovu smenu, pa su mu u zaštitu i odbranu odmah skočili Koštunica sa kabinetom. On tada, uz pomoć plaćenih novinara, pokrece kampanju protiv Rasete i Zorana, tvrdeći da Zoran hoće da postavi Nenada Bogdanovića, koji je imao iskustvo sa francuskim Alkatelom, da bi DS mogla da pljacka telekom. Nažalost, Zorana i Mariju oslavili su tad na cedilu i funkcioneri DS-a i otvoreno stali u zaštitu Petrovića pa je tako i preživeo.

Ko su ti funkcioneri iz DS koji su otvoreno stali u zaštitu Draška Petrovića?

Oni koji su od njega, dve godine kasnije, dobili udeo u jos jednoj privatnoj tezgi Draška Petrovica, ovaj put „svetskoj".

Sad ćete reći i da su te iste osobe, posle 5. oktobra, stale i u odbranu interesa Miroslava Miškovića? Optužujete ga da je vlasnik Srbije, da vlada Srbijom, da se ekstremno obogatio...!

Da li se on obogatio ,,pod" Koštunicom ili se bogatio i u vašoj eri? Zašto se tad niste bunili?

Pa, nije bilo „bune" ni protiv neuporedivo gorih od Miškovića, ni najgorih zločinaca, ubica i kriminalaca Miloševićevog rezima. Miskovic nije' ni ubijao političke protivnike, ni premlaćivao gradane, niti sa Ćarapom na glavi pljackao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljackajuci Srbiju! Pre svega sa olovkom i mozgom.

Kako su funkcionisali „olovka i mozak"?

Radio je sve, od sverca cigareta, do pranja i iznošenja para na Kipar, koristio je povlastice pri uvozu i izvozu, a do najslađih para je došao preko fondova i javnih preduzeća koja su držala novac kod njega, u banci, sa mizernom kamatom, a onda bi im DeIta taj isti novac davala za plate, a!i uz kamate koje su nekad bile i po 2-3 odsto dnevno. Nije se, medutim, eksponirao kao Karić, a davao je i gde treba i kad treba.

Da li je „trebalo" tadašnjim novim vlastima?

verovatno, ali ja to ne znam. U pocetku sigurno ne. Bio sam čak prisutan na prvom sastanku Zorana Đindića i Miroslava Miškovića u zgradi Vlade, koji se desio dva ili tri meseca nakon sto je Zoran postao predsednik. On se na tom saslanku čalio zbog Zoranovog stalnog pominjanja Delte, Karića i sličnih firmi, tvrdeci da to uništava njegov sistem, a time i privredu Srbije.

U kom svojstvu ste vi prisustvovali tom razgovoru?

Ja sam bio pozvan da mu kažem za glasine koje su se tada sirile, a odnosile su se na njegove navodne izjave da je „kupio oprost", jer je ,,dao pet miliona maraka" DS, sto nikave veze sa istinom nije imalo. lako nam je to potvrdio jedan njegov blizak poslovni partner, Misković se kleo Zoranu i meni da su to laži i da nikad tako nešto nije ni pomenuo. Čak sam mu tada i rekao za ove pljacke koje je pravio preko fondova.

A on je klimao glavom?

Nije, pokušavao je da nam objasni kako i je to legalan i normalan poslovni potez i da nema ničega nezakonitog. Zoran je onda predlagao održavanje donatorske večere gde će svi ti, koji su se tako obogatili, dati državi jednokratno deset-dvadeset miliona maraka... Kao sto je javno prihvatao BogoIjub Karić.

A Mišković?

Ne, on se bunio, tvrdeći da nije lopov kao Karić i da neće da bude izjednačavan sa njim. Rekao je tada da neće da daje, ali može da pomogne projekte Vlade: kreditima, privatizacijama, novim fabrikama...

OK, uzmimo da nije ,,dao"! Kako je onda Mišković opstao?

Zahvaljujuci nesposobnosti i nemanju snage one heterogene vlade, ali i njegovom talentu da korumpira pojedince, pre svega političare. Nespornu ulogu ima i KoStunica koji je uzeo pod zaStitu sve Ijude Milosevićevogrezima.

I tu optužujete Koštunicu?

Ne kazem da je Kostunica lično sačuvao Miskovica, ali jeste sacuvaju ideju da posle petog oktobra ne može da dode ni do kakve lustracije u Srbiji. On je stvorio društvenu atmosferu u kojoj nisu mogli da odgovaraju ni Milosevic, ni Mira Marković, ni Rade Marković, ni Vlajko Stojiljkojvić, ni Pavkovic, ni Stanišić, niti bilo ko od lih masovnih ubica izločinaca. Pa, ako su oni mogli da opstinu, zašto ne bi opstao i Mišković.

U kakvim ste odnosima ostali sa Miškovićem posle tog razgovora? Da li je i posle toga dolazio u Vladu?

Ostali smo u pristojnim odnosima. vidali smo se s vremena na vreme, hteo sam da mu pomognem oko sudenja otmicarima, jer je i nama bilo vazno da ih osudimo.

Nije pokušao i vas da korumpira?

Ne! Pokušao sam jednom prilikom da napravim neki poslovni dogovor sa njim, ali se bezuspešno završilo.

Jeste li ga viđali kasnije u zgradi Vlade Srbije?

Vlđao sam ga u Vladi puno puta, ali skoro uvek u kabinetu Nemanje Kolesara. Nemanja je bio Zoranov savetnik za privredu, pa je ovaj tamo verovatno „pleo mrežu" kako da pojede Srbiju. Videli smo se, kasnije, u Herceg Novom dva ili tri puta, a poslednji put krajem leta 2003. godine, kad nam je na jahti Miodraga Kostića, u sred afere Januševic-Kolesar, objasnjavajuci da moraju da„lete", tvrdio da te Ijude i ne poznaje! Lako jeMiŠković sa Kolesarovom ženom osnovao „Deltu", iako je Kolesar u Vladu dosao iz „Delte", iako je Mišković proveo vise vremena u Kolesarovom, nego svom kabinetu, gledao me je u oči i tvrdio da ga je Zoran sa njim upoznao, Tad sam shvatio kakav je to Čovek i sta znaci „Varvarinski igrač". To je bio nas poslednji susret.

Kakav je bio Đinđičev i Miškovićev odnos? Da li se premijer viđao sa njim, makar i u kancelariji Nemanje Kolesara?

Miskovic je sa Zoranom uspostavio blizak idirektan kontakt krajem 2002. godinei tačno je da je u tom periodu poceo da pravi izuzetne monopolske pozicije u raznim sferama poslovnog života, ali je to samo započeo. Preuzimanje Srbije uradio je pod Kostunicom, Dinkićem, Tadićem i Nikolićem. Tada, krajem 2002. godine, Zoran više nije imao podrsku ni samih članova Vlade, mediji i „javnost" su ga uništavali, ministri ,,eksperti" sprovodili politiku koja je privrednike terala da napadaju Vladu i Zoran je, nemajući kud, iz pragmaticnih razloga pravio neke saveze i sa Karićem i sa Miskovićem, jer su obojica imali udruzenja privrednika iza sebe i izuzetan uticaj na medije koje su kontrolisali.

Karić je imao televiziju. Koje medije je kontrollsao Mišković?

Delta je zahvaljujuci budzetima za reklamu, donacijama za  štampu, „kovertama" urednicima i Milki Forcan, kontrolisala većinu medija. Danas kontrolišu i uređuju apsolulno sve, A u onoj atmosferi medijskog linča, kad vam se ponudi mogućnost „pacilikovanja" napada na Vladu, a zarad opsteg privrednog ambijenta, vi to prihvalite, Čak je u „Delti" na tu temu organizovan i jedan sastanak izmedu urednika medija i dueta M.M.

Đindić jc, dakle, pristao da Misković posreduje između njega i medija! Zašto onda ne bi bilo normalno da Mišković traži protivuslugu?

Nisu postojali drugi mehanizmi da zaustavite plaćenike koji su svakodnevno napadali Vladu i Zorana i unistavali politički i javni život Srbije. Miškovićev interes je bio da smiri političke tenzije, jer mu je to omogucavalo normalan ambijent za poslovanje.

I vi mu, danas, zamerate što je, na neki način, kupio normalan ambijent!

Ne, ja se zgražavam što je postao apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik politickih stranaka, on je vlasnik skupštinskih mandata, on se pita ko će biti koji ministar, mediji objavljuju samo ono sto se dopada Misku i „Madame Milki", nema privatizacije ako je on ne dozvoli... Protivnike unistava preko medija ili tera u zatvor. Razne „mafije" u CZ-u su dokaz moći ovog titana iz Bošnjana.Svi to znaju i ćute. Ili se plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Miloševic |e poćeo tako sto je prvo hapsio. On je njegova kopija u svemu. I on ima Marka, samo je konkurs zaTrefa i Pekara u toku. Tajkuni i politicari od po pedeset i vise godina izlaze nocu po klubovima sa njegovirn sinom od 26, dodvoravaju i ponizavaju se, nutkaju funkcije i mole za vezu, bas kao sto su mnogi od njih cupkali po stolovima „Madone", uz muziku Leontine.

Definitivno ste, znači, fiksirali Miškovića kao jedlinog vlasnika Srbije? Ili bar većinskog!

Naravno da on nije jedini vlasnik Srbije, Tu je i Predrag Ranković Peconi, metalostrugar po zanimanju, koji je osamdesetih počeo karijeru kao lopov i kradljivac automobila, da bi ubrzo započeo sa prodajom droge i tako zaradio prvobitni kapital. Devedesetih kupuje poker aparate, kao masku i pokriće za zelenašenja, Kamate kod Peconija u vreme dok se u Srbiji živelo u feninzima iznosile su i do 30 odsto. Ono sto svaki iole obavešten gradanin prestonice zna je da je moć Peconiju davala „maštna za ubijanje" iz Zemuna i Surcina i da je zahvaljujuci njima ušao i u državne poslove sverca goriva, kafe, cigareta, Kad je Kariću razrezan porez od 100 miliona, Peconi je prvi uskoćio sa pozajmicom, ali i zelenaskom kamatom. I on i Zemunci iza njega. Tad je i poceo da radi „dopunu" mobilnih kartica 063 i spojio se sa Ekremom Lukom, glavnim finansijerom UČK.

Gospodine Popoviću, pa i to se dešava u vreme prve demokratske vlade!

Nažalost- da, ali je tada već u UBPOK-u Mladen Spasic, zastitnik Peconija, koji omogućava zajedno sa Dinkicem da se Peconi štiti i razvija svoju mafijasku imperiju. Još čuvam dokumentaciju iz koje se vidi da Spasić vrši pritisak na Ministarstvo finansija da Peconiju omogući da uvozi „fast" cigarete, a da se tretiraju kao domace. Pravi mali rat je Delić vodio oko toga i čudi me da nesudeni premijer nista ne govori o Peconiju, Spasiću, Dinkiču i njihovom kriminalu.

Znaći, da je čovek „vladao" i tada!

Za vreme nase vlade Peconi je imao jednog poslanika - Marijana Ristićevića, ali i zastitu korumpiranih funkcionera poput Spasica i Dinkica i ko zna koliko jos njih. Na Vladu, medutim, nije imao nikakav uticaj, to vam garantujem, Danas Peconi ima bar 100 poslanika u vise stranaka, desetak predsednika opština, on, uz Miskovića, odreduje zakone i politiku Vlade, finansira stranke i pojedince, drži stampane medije U kojima ga plaćenici promovisu, drži nekoliko televizija, zida fabrike, ulaže u zemlju, gradevine

Da li je on imao kontakte sa Zoranom Đinđičem?

Zoran ga nikad u zivolu nije video, a nije ni čuo za njega, osim iednom prilikom kad je kod Zorana došao jedan poznanik i preneo mu da se priča po privrednim krugovima kako neki Peconi dizi sastanke pred desetak privrednika u kancelariji, a onda ulazi sekretarica i daje mu telefon. Prekida sastanak, „Ijut" Sto ga uznemiravaju, dere se na nju koja mu skrušeno kaže: „Izvinite, Zoki je na vezi. Điki, premijer." I onda, kao u seoskoj monodrami, Peconi viće na „Zorana" i upozorava ga da bi on trebalo da se bavi Vladom, a da če Peconi držati privredu - ,,po dogovoru". Kako je iste večeri Zoran gostovao na RTS-u, iskoristio je priliku da to i ispriča, pokazujuci koliko prevaranata i lažova šeta i vršlja Srbijom i da on ne može da bude odgovoran za sve. Koliko mu je taj nadimak bio „blizak", pokazuje i detalj da ga je do večernjeg gostovanja zaboravio i nazivao„nesto".

Kako se to završilo?

Kao i sve ostalo. Zoran je pod zemljom, Peconi postao suvlasnik Srbije, a čovek koji je to tada preneo Zoranu, danas sa Peconijem ima zajednićke poslove. Tako to funkcionise u Koštunićinoj Srbiji!

Vojislav Koštunica je najčešća meta vaših verbalnih istupa. Otvoreno ga optužujete za sve zlo koje se dešava u Srbiji, ćak i umešanost u atentat na Zorana Đinđlća?

Otkrivanje naručilaca i saradnika Zoranovih ubica i istina oko tog ubistva su osnova normalne drzave. Ja, na Koštunicinu nesreću, znam istinu i neće me zaustaviti da je dokazem. Koštunica je moj RaskoIjnikov, a ja njegov Porfirije Petrović. lako ovaj ,,nas nema grizu savesti, čak i novac trosi, kraj će ipak biti isti. To je borba dva karaktera, borba istine i lazi, dve savesti, dve Srbijel

U svoj toj upornosti nemate problema da između njega i Miloševića stavite znak jednakosti!

Ne, nisam to radio. Tvrdim da je po drustvo Koštunica opasniji. Često su posledice njihovih politika identicne, dok su im metodi potpuno različiti. Miloievic je bio vulkan, plamen koji je sve pred sobom unisitavao, ali ste tu vatru mogli da vidite i da se od nje ponekad i sklonite. Za razliku Koštunice, koji je kao metan bez boje, mirisa i ukusa, kakav je i sam siri se, ulazi u svaku poru, čak je nezapaljiv, sve dok jednog dana ne eksplodira, l tad, obicno, nema prezivelih.

Vi ste Koštunicu upoznali pre Đindića?

Upoznao sam ga 1991. godine, prilikom priprema prvog dolaska prestolonaslednika Aleksandra u Srbiju, s obzirom na to da sam tada obavljao funkciju njegovog portparola. U sklopu tih priprema imali smo sastanke sa predstavnicima politickih stranaka, a ispred DS je bio delegiran Kostunica.

Kakav je bio taj vaš prvi utisak, kakvu ste sllku stekli o Koštunici?

Nista posebno,verovatno mi je bio simpatičan, kao sto su mi tog trenutka bili simpatični svi koji su smeli, javno, da se suprotstave onom jednoumlju i bolesnoj državnoj politici, vrlo slićno ovom damasnjem.

I to bi bilo sve?

Ono Sto prvo vidite su njihove sujete I medusobni animoziteti.  Danima nismo mogli da se dogovorimo ko bi trebalo prvi da dočeka i pozdravi prestolonaslednika. Na kraju smo našli kompromisno rešenje da mu dobrodošlicu poželi Dusko Kovačević, ali je i taj dogovor prekršen. Ljudima iz SPO to nije odgovaralo i oni su, potpuno van protokola, uleteli ispred aerodromske zgrade, onako uniformisani, sa kokardama, doneli su nekakvu tepsiju sa travom i naterali prestolonaslednika da poljubi travu, a onda stane na nju, dok je išla himna „Bože pravde".

Nekoliko godina kasnije postali ste blizak saradnik DSS!

PoČetkom 1994. godine, posle kampanje „Posteno", Spectra, agencija koju sam vodio, formirala je VOX. „centar za potitički marketing", a to je koincidiralo sa izuzetno lošim rezultalima DSS na prethodnim izborima i njihovim nezadiovoijstvom, Kako je u tom krilu DS koje je formiralo DSS bilo dosta nasih poznanika, tražili su od nas da im pomognemo u organizaciji i modernizaciji stranke. Tada smo im napravili i znak stranke, koji i dan-danas imaju i koji često koriste da bi ispod njega u javnost iznosili laži i klevete, između ostalog, i protiv mene. A moram da mu kažem da sam i ovaj drugi, koji po cenu života ne da, znak Vlade Srbije, takode ja uradio.

Kakav je Vojislav Košlunica bio kao klijent?

Kakav je i danas političar: muljav, nesiguran, dvolican, mrzovoljan, zao...

Niste, izgleda, radili samo na imidžu te stranke. Postoji priča da ste i materijalno pomagali DSS!

U meri u kojoj smo mogli, pomagali smo ih i materijalno. Tako smo im poklonili, skoro nov, crni VW pasat (BG 81-09) da se Koštunca ne bi vozio u jednom skoro potpuno raspalom „kecu". Pasat je bio registrovan na Spektru koja je i plaćala registraciju i osiguranje tokom svih oih godina.

Ne lići li ovo malo na „ciganisanje": dali, pa sad udarate u sva zvona?! Kome danas više prebacujete taj poklon: Koštunici ili sebi?

Ja ove detalje nikad ne bih obelodanjivao, da DSS posle „Sablje" nije krenula sa svakodnevnim saopštenjima protiv mene. Koja su bila lazna i klevetnicka. Kad se i Kostunica javno zapitao: „Kako je Popović stekao novac", advokatska kancelarija Pavićevića, koja je mene u tom trenutku zastupala, odgovorila je da ih čudi da Vojislav Koštunica to pitanje pominje 2003. godine, a nije to pitanje postavio 1994, godine kad je od tog istog Popovica i njegove Spektre dobio pasat.

Kad je ta uzajamna, makar i „poslovna Ijubav", poćela da bledi?

Tokom kampanje „Zajedno" koju smo takode Spectra i ja radili. Tada sam upoznao pravo lice i karakter Vojislava Kostunice. Tad se jasno videla gotovo bolesna opsednutost Zoranom Đinđićem i DS-om, a velika slicnost i bliskost sa Milosevićem i socijalistima. Tada sam prekinuo s njima svaki kontakt i to je trajalo sve do septembra 2000. godine, kad sam, radeći kampanju DOS-a, morao da saradujem sa Ijudima iz njegovog štaba.

Po čemu pamlite tu obnovu saradnje?

Najčešce po bolesnim ucenama i idejama koje nisu imale nikakve veze sa politikom, a još manje sa rusenjem Miloievića. Recimo, dva dana posle izbora radio sam na organizovanju mitinga na Trgu Republike gde je bilo nekoliko stotina hiIjada Ijudi, kad smo time hteli da pokažemo i Miloseviću, ali i celom svetu, da im nećemo dati da nas pokradu. Sat vremena pred početak, dolazi Maršićanin i kaže mi da Koštunica neće da dode ako na tom mitingu govori i glumac Bora Todorović, jer je u nekom intervjuu nekad i negde rekao da ne voli Koštunicu. I tako sat i nesto sa njima „obaram ruke", hiljade Ijudi čeka, miting kasni... Na kraju je Bora ipak bio i rekao: „Narode, opet radi bioskop." Kroz to se vidi ta njihova patologija, to bolesno drustvo. Ali, to i ne treba da čudi puno, ako se zna da je to bila, pre svega, stranka lećenih ovisnika, najčesce alkoholičara, lecenih, zalečenih, nedolecenih, nije vazno.

„Bolesnici", „alkoholičari".,. Nije li, blago je reći, nekorektno vređati Ijude s kojima ste nekad sarađivali?!

To nisu uvrede, to su Činjenice! Ako je neko bolestan, pa lecen ili nezalečen i svako živ to zna, zašto je u Srbiji greh to reći? Zbog pristojnosti?! Za Gradu Nalica, za koga svi znaju da je lećeni narkoman, nije pristojno to da se govori, ali zato za Čedu, koji to nije, svako može, pa i „lekari" DSS! Simpatično je i kad se pesme na tu temu pevaju! Šta je to? Ko je to odlučio da je to pristojno, a ovo nije? To je to licemerje i nemoral drustva u kome zivimo, DSS jesle stranka lecenih ovisnika, stranka mrzovoljnih, neuspesnih, frustriranih, jalovih, zlih i netalentovanih Ijudi, stranka na čije je formiranje ogroman uticaj izvriila Služba drzavne bezbednosti!

To govorite o stranci na cijem ste imidžu i promociji radili?!

Ja to, naravno, '94. godine nisam mogao da znam. Da im je osnivanje pomagala DB, kadrovima i davanjem para, saznao sam tek kasnije, posebno kad smo dosli na vlast i kad sam imao prilike da proćitam hiljade dokumenata i da mi to posvedoči stoline Ijudi. Ne znam zasto Vladan Batić i drugi Ijudi koji su otisli iz stranke neće o tome javno da govore. Zasto ćute Zoran Drakulić ili Mirko Popović? Zasto niko ne sme da zucne o novcu koji je Kostunica dovlacio iz Budimpeste?

Za koga ste vi glasali te 2000. godine?Niste, valjda, za Miloševića?

Glasao sam za Kostunicu! Kao i milioni gradjana Srbije, naravno, stideći se, na isti naćin kao kad sam glasao za Panića nekoliko godina ranije .jer sam uvek smatrao da je najbitinije skloniti Milosevića.

Jeste li to rekli Koštunici kad ste se videli sledeći put?

Videli smo se oko petog oktobra i nije bilo polrebe da se kaze bilo sta! On je znao ko sam ja, ja sam znao ko je on, nije tu nikakve dileme bilo ko je na kojoj strani ili ko o kome ima kakvo misljenje. Ali, eto, imamo zajednički zadatak, zajednicku misiju i gotovo.Takoo sam makar mislio sve dok nije tajno odlazio na sastanak sa Slobodanom Milosevičem, iako je, bar sto se mene i najveceg broja ljudi u vrhu DOS-a tiče, svoju pricu zavrsio jos kad je pre petog oktobra slao Vladetu Jankovica i svoje emisare da razgovaramo na temu „drugog kruga" i kad petog oktobra nije hteo da dode tamo gde mu je bilo mesto!

Da, ali ste mu vi vodili inauguraciju?

Bio sam ispred DOS-a delegiran, ali sam u Centru „Sava" vec zatekao stotine Ijudi iz DB-a, MUP-a, sa Tahirom Hasanovićem, koga su oni doveli kao osobu zaduzenu za protokol. Formalno je bio kao predstavnik Nove demokratije, ali sustinski izuzetno blizak Ijudima poput Radeta Markovića, i on je vodio inauguaraciju. Skoro sam na nekoj TV gledao taj snimak, i vidi se kako u salu ulazi Tahir, za njim Kostunica, ali vidi se i grupa ljudi koja stoji pored vrata, njih deselak, a među njima Dusan Spasojević, Mile Luković Kum...

A to bi moglo da indicira...

Nista. Naravno da ne mislim da je to odgovornost Vojislava Kostunice i da je on s tim imao veze, siguran sam da ih je doveo Legija, jer je vec tada počela njegova „igra" sa političarima, pa je tada DB „saznao" da će doci do krvoprolića, da radikali dolaze naoružani, pa je i Legija doveo svoje... Ali, taj snimak je kao neko predskazanje, kako ce se i u kom krugu desavati istorija Srbije posle Milosevića.

Da ii ste se „gledali" sa Kostunicom posle inauguracije?

Jedan jedini put, krajem januara 2001. godine, kad smo Dusan Mihajlović i ja otisli do njega da se dogovorimo o čelnim funkcijama u MUP-u. Mislim da me je bas taj odlazak kod Koštunice, na koji me je Zoran poslao, i najvise kostao, jer su kako on tako i njegovi saradnici, vec tada bili opsednuti policijom.

Prepoznajete li motive?

Opsednutost tajnim službama, prisluskivanjem, paranoičnost i zaverenistvo, jednom rečju - bolest. Bolesna mržnja svih njih prema meni bila je posledica moje bliskosti sa Zoranom i toga sto su me dobro poznavali neki od njih. Znali su da sa mnom nece biti dogovora, muljanja, kohabitacije. Zato su i poceli da me diskredituju pricama da sam Zoranov covek za tajne zadatke, prljave poslove, policijo, DB, iako to veze sa istinom nije imalo.

Ali, kako nije?! Pa, došli ste, u ime Vlade, da pregovarate o ćelnim funkcijama u MUP-u i DB-u!?


Pa, nije Coran Petrović bio kandidat Vladimira Popovica, već DOS-a!

Da, na predlog Bebe Popovića!

Razlozi zbog kojih sam se bavio traženjem sefa Državne bezbednosti bili su identicni razlozima zbog kojih sam se bavio trazenjem direktora Sajma!

Pa, nećete valjda reći da vam je bilo svejedno ko će biti na toj funkciji i da odlazite kod Koštunice da ga pitate za zdravlje?

Ne, naravno, mada je Zoranu bilo svejedno verovao je da će se sve samo od sebe resiti, da ce lesevi sami ispadati iz fijoka, a pri tome je hteo da pokaze da mu, za razliku ori Kostunke, nije uopste stalo do „ministarstava sila". Mojim slanjem na taj sastanak pokazao je kakav je njegov odnos prema tom delu vlasti. Nazalost, nezainteresovanost ze te resore ce ga dve godine kasnije kostati života,

Jeste Ii dobili neke instrukcije?

Samo da sto pre okončamo tu neizvesnost i nekoga postavimo, Nije više mogao da trpi Radeta Markovica, koji je u meduvremenu postao najbolji prijatelj Kostunice, a nije bilo mogute smeniti ga bez poslavljenja novog.

Je li Kostunica osporavao vašeg kandidata?

Ma, ne, Pa, on i Ljiljana Nedeljkovic su pre toga vec sa njima dogovorili sve.

Za čas ste se dogovorili da vaš kandidat bude na čelu DB, a tvrdili ste i tvrdite da su Koštunicu interesovali samo vojska, policija, a najviše - DB?!

Naravno, zato sto smo mi drustvo koje je 50 godina gradilo sistem zasnovan na dousnicima, agentima, snazi i utica|u tajnih službi, koje su upravljale svim sektorima drustva: od pracenja politickih stranka, do univerziteta, medija ili Crkve. To je verovatno bila jedna od najbolje organizovanih i najbrojnijih vojnih sluzbi bezbednosti, i posle Istocne Nemacke bill smo zemlja sa najvećim brojem „saradnika" po glavi stanovnika.

I kakve to ima veze  Kostunicom?

Pa, taj broj „saradnika" nije nestao posle petog oktobra! Niti su to postali neki drugi Ijudi! Oni su iz Milosevicevog šinjela brze-bolje pretrcali u kabinet Kostunice koji je bio krcat agentima i operativcima KOS a i DB-a. Tamo su petokraku, ruzu ili JUL-ovu golubicu zamenili krstom i sajkacom, sto je dalo mogucnost da budu abolirani i sacuvani od svih zločina koje su radili, Zato je bilo vazno da im zastitnik i spasilac, Vojislav Kostunica, preuzme arhive, dosijee i spiskove, kako se istina ne bi saznala nikad. Ideoloski kao Miloievic, a bez hipoteke Haga, zlocina, tereta lude i gramzive porodice, uniitavanja države i njenih gradana. Idealan zaititnik.

Fakticki, taj vaš odlazak kod Koitunice se može smatratl i pocetkom tihog rata između njegovog kabineta i Biroa?!

Nesto kasnije, i to nije bio „tihi rat" vec frontalni podmukli napad „uplasenih" zloćinaca. kao posledica panike koja je nastala otkrivanjem izvrsioca masakra na Ibarskoj i hapsenjem njihovog Radeta Markovica. Tada Kostunićino okruženje, od Nalića i Tomica, preko Matije i Brane, do Jovice i Dobrice, zapocinje proces prevaspitavanja Voje i učenja sta su država i racionalni interesi. A po njima to je znacilo: zataskati zločlne i ubistva, posebno njihove izvrsioce.

Koji su bili „opravdani" razlozi?

Trebalo je sprečiti da se ,,ode predaleko" I otkije ko je ubio Badžu, Kundaka, Ćuruviju, Stambolića, ko je klao, prevozio leseve... jer to bi, zaboga, unistilo same temelje države, kako su oni tvrdili. Zato su smo tri meseca posle dolaska Zorana na celo Vlade, mlade junose ovih zločinaca, poput Mihajlova i Bakareca, izjavljivali da ce iskoristiti formiranje nove savezne vlade da traze rekonstrukciju republičke i smene u DB-u i MUP-u. već u avgustu, posle ubistva Momira Gavrilovića, oni su napustili Vladu i krenuli direklno da je ruse, jer je ubistvo Gavrilovca iskoriićeno za Kostunicin „maturski ispit" i poslednju opomenu da im veruje i da ih sluia i da pod hitno preuzima te resore.

Ubistvo Gavrllovića je jedna od kljucnih tačaka tog sukoba. Kako je moguće da se istraga do današnjeg dana nije pomerila s mesta?

Zato sto su Ijudi koji su umesani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojisfava Kostunice ili na visokim pozicijama vojne sluzbe bezbednosti i zato sto su u tome ustvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đindica.

To su žestoke optužbe

To su cinjenice. Gavra je mnogo znao.
Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su toprimetili i rekli: „Gavra mora da nestane „, a to što je sa Koštuničlnom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: „Vraćam se nazad na najviše mesto"!

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića?

Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakvi vam tu još dokaz treba?!

Bilo kakav dokaz za ozbiljne optužbe da su Ijudi iz kabineta predsednika SRJ učestvovali u ubistvu Momira Gavrilovića.

Ja nikad nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno k'o dan da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta, Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubtjen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su medi|i koji SU listom stali uz bok Koštunici i njegovima i osuli drvlje i kamenje poZoranu i Vladi Srbije, i to od državne televizije, preko Blica, do Slavise Lekića koji u Reporteru pušta svog velikog prijateljj Aleksandra Tijanica da se, kao, javno brine: „Ko to ubija po Srbiji?"

Vas, lično, iz Koštuničinog kabineta su optuživali i za prisluškivanje!

Da, to je ona slavna „ADSL afera" prisluškivanja. S obzirom na to da je u internet odeljenju Vlade Srbije još uvek funkcionisala dial ap veza, rešio sam da uvedemo ADSL kabl. Morali smo vući četvorožilni kabl od Slavije, od zgrade NBS, do Beogradanke gde je bilo Vladino internet odeljenje. To oštrom oku KOS-a i Aci Tomiću nije moglo promaći, odmah su me optužili da ih prisluškujem. Pa, pobogu; znaju oni šta je četvorožilni kabl.

Je Ii to jedina afera u vezi sa prisluškivanjem, a u kojoj ste vi akter?

Sve njihove afere su proizvod sakrivanja zla koje su napravili Koštunica i članovi njegovog kabineta. Ako se sećate one druge afere sa prisluškivanjem, koja je imala za cilj da prikrije laži Vojislava Kostunice, sve vam je jasno. Koštunica se pojavio na televiziji i, udvarajući se Miloševićevoj zloj, ratničkoj, vulgarnoj, narodnjačkoj Srbiji, rekao da je izrucenje Miloševića bio pokušaj vojnog puča ili udara, iako je šest sati pre toga u telefonskom razgovoru sa Zoranom Đindićem nedvosmisleno rekao: „Neka ide!" Kad je u novinama osvanuo taj razgovor, on je odmah izmislio prisluškivanje!

Oprostite, a kako se transkript tog razgovora mogao naći u novinama? Ko je jos mogao da zna za telefonski razgovor Đinđića i Koštunice ukoliko neko od njih nije bio prisluškivan?

U novinama nije objavljen transkript već prepričani razgovor, a u Zoranovom kabinetu je bilo nekoliko nas koji smo slušali taj razgovor. Mislim da je čak bio i Boris Tadić!

Je li „pasivno ućestvovanje" u razgovorima tog tipa bila redovna praksa u Vladi Srbije?

Naravno da nije! Inicijalni povod za taj razgovor između Zorana i Koštunice bio je telefonski poziv Miroljuba Labusa, iz Brisela, sa donatorske konferendje, koji je preneo atmosferu i, između ostalog, rekao kako ga Ijudi pitaju šta se dešava sa Miioševićem, hoće li biti izručen i kad... Rekao je, izmedu ostalog, da od naše brzine zavisi hoćemo li dobiti donaciju od sto, dvesta, ne znam koliko, miliona i insislirao je na nekom savu države koji će preneti tamo. I Zoran onda sa svog specijala pozvao Koštunicu, ovaj je počeo nešto da mudruje..,

Kako ste vi sluvili to ,,mudrovanje"?

Labus je zvao Zorana na mobilni, a Zoran onako besan ostavio na vezi da bi i on slušao razgovor sa Koštunicom... Tako smo i mi čuli kako ovaj oteže i ko zna koliko bi to trajalo da ga Zoran u jednom trenutku nije isekao: „Ej, Vojo, Labus mi je na drugoj vezi donatorska konferencija, Ljude intereresuje da ili ne, nema problema, ako je ne – reči ću Labusu, evo na drugoj je vezi"! I Ko-štunica je rekao – da!

Dobro. da razrešimo još misteriju pojavljivanja tog, makar i prepričanog, razgovora u štampi!

Objašnjavajući u jednom neformalnom druženju sa novinarima laži, licemerje i dvoličnost Vojislava Koštunice, Zoran je sve to ilustrovao baš ovim primerom. Među brojnim novinarima bio je i Momćilo Dorgović iz Nedeljnog telegrafa i jedini koji je to objavio, u svojoj interpreteciji. I to vam je sva tajna!

Simptomatično je da se u istim novinama pojavio i transkript razgovora savetnika za medije Vojislava Koštunice i Boška Radonjlća, „biznismena bogate prošlosti", kako se kaže!

Mislim da te dve stvari nemaju apsolutno nikakve veze. Nedeljni telegraf je objavio službenu belešku ragovora koji je sa Boškom Radonjićem obavio Aleksandar Tijanić. Boško Radonjic je, s obzirom na to o kakvoj se licnosti radi, bio predmet obrade državne bezbednosti, njegovi telefonski razgovori su se slušali i mislim da to ni za njega nije bila neka nepoznanica. Jedan od tih snimljenih razgovora bio je i sa Tijanićem koji ga je zvao, fasciniran, zahvaljujući mu na veličanstveno organizovanom mitingu Koštunice u Čačku, tokom predizborne kampanje.

Otkud taj dokument Nedeljnom telegrafu?

Ta službena beleška je, naravno, mogla da dode samo iz DB-a!

Zli jezici tvrde da ste baš vi posredovali u objavljivanju te beleske! Kao i da ste taj dokument DB-a ustupili, sa preporukom za korišćenje, Milanu Mišiću, prvom čoveku Politike!

Odnos koji sam imao sa Mišićem i Ribnikarom teško da se moze nazvati prijateljskim, naprotiv. U toku vanrednog stanja Politika je, potpuno samoinicijativno, objavila da je Tijanić uhapšen, Posle jednog brifinga u Vladi Srbije, meni je prišao Mišić, požalio mi se da mu Tijanić preti i interesovao se za tu belešku, kao, znam li ja nešto o tome. Tačno je da sam nabavio tu belešku, fotokopirao je i dao je Mišiću. Pitajte njega zašto je uzeo, a nije je objavio i o tome pričao.

Koji je bio vaš interes da se beleška tog tipa pojavi u medijima?

Raskrinkavanje najbližih Koštuničinih saradnika koji su učestvovali u pokušaju državnog puča!
Pokušaju koji je, kad se sve sabere, na kraju i uspeo!

Tačno, već godinu dana kasnije videćemo da je taj pokušaj ipak uspeo. Posledice su i danas evidentne!

Zadržimo se malo na tom višegodišnjem sukobu sa Koštunićinim savetnikom za medije? Gde su koreni te, gotovo, mržnje koju vas dvojica delite i uopšte ne krijete?

Ja, najiskrenije, izbegavam da govorim o odvratnim stvarima.

Ne govorimo o stvarima, već o Aleksandru Tijaniću!

... u šta spada i pojava tog čoveka. Pogotovo kad su te odvratne stvari deo neke moje biografije.

Kako je Tijanić postao deo vaše biografije?

Svakom se u životu iz naivnosti, nezrelosti ili gluposti, da tako kažem, dese neke stvari zbog kojih se kasnije kaje! Priznajem da je uspeo da me prevari...

Teško da bi se neko zakleo da ste osoba koju je lako prevariti!

Te 1993. godine, imao sam tridesetak godina, nisam ni znao ko je i šta je on. Nisam pre toga čitao njegove tekstove, ali sam čuo za njega, kao što sam čuo za nekog, recimo, pevača ili fudbalera. Njega je doveo Zoran Đindić u vreme kampanje „Pošteno", jer smo baš tada osnovali „Vox", Centar za politićki marketing. Bio je u nekom problemu, bez posla i nije, kao, imalo smisla da ga oslavimo na ulici. Primio sam ga na Zoranovu reč!

Hoćete reći da |e Aleksandar Tijanić bio na vašem platnom spisku?

Da. Verujući da mu je slvarno tesko i da mora da izdržava porodicu, dao sam mu kancelariju, telefon, omogućio mu da ne ostaje kod kurće, kao domaćica ujutru, kad svi očevi idu na posao, i konačno, plaćao ga!

Je li Tijantć bio zahvalan radnik?

Nije to bio klasičan odnos poslodavca i radnika. On je vise bio moj fan, družio se!

Baš - fan?

Pa, to je kod njega uobičajeno. Kao što je obožavao i sve one Ijude na čijoj je „sisi" bio. Trudio sam se da pronadem za njega neki adekvatan posao, da ga ubacim u neke projekle što klasičnog, što političkog marketinga, u Srbiji i van Srbije. Bio je i deo tima koji je kreirao političku kampanju i strategiju DS.

Koliko je trajao taj odnos trpnog uvažavanja?

Ne dugo, mislim godinu dana. Odnos „trpnog uvažavanja", kako vi kažete, između nas je počeo da se remeti onog trenutka kad je proradila njegova sujeta, a s obzirom na neobrazovanje, izgled i biografiju tog čoveka, Lako je zakljuciti o kojoj se kolicini sujete radilo. Puklo je onog trenutka kad su uvedene sankcije na Drini.

Koga je tu šta izbacilo iz takta?

Tijanić je od najvećeg obožavatelja prekodrinskih Srba, koje je čak dovodio i u moju kancelariiu i Ijubio se sa njima tri puta u usta, preko noći postao mirotvorac i počeo da ih vreda... A i Zorana sa njima.

Što je vas, kao poznatog „Ijubitelja" svega što dolazi ,,s onu stranu Drine", a što uopšte ne krijete u javnim nastupima, žestoko povredilo!

Ne, ne, ne, nisam završio! Govorim o onim prekodrinskim Srbima koji su se u jednom trenutku suprotstavili Milosevićevom ludilu. E sad, Zoran je taj trenutak iskoristio da se približi toj „paljanskoj ekipi", ali ne zato što ih je volio ili što im se divio, već zbog toga sto je slalno tražio saradnike, odnosno koalicione partnere sa kojima će lakše da ruši Miloševića. Ako je to Milo, naravno da mu je bliži Milo od Miloševića, ako je tad bio Karadzić, onda i Karadžić, pa i sa Šešeljem se DS nekad nalazila i dogovarala, dok definitivno nisu uvideli da je to, u stvari, rezervna Miloševiceva stranka. E, u tom obraćunu sa njima on je počeo javno da vređa i Zorana i to onako krvnički, seljački...

To koincidira sa pokretanjem BK televizije?!

Da, on je prešao na platni spisak Bognljuba Karića da po nalogu Mire Marković ,,upakuje" novu televiziju kojom će se uništiti opozicija,a Slobi omogućiti da vlada Srbijom narednih trista godina. Postoje svedoci da je na redakcijskim kolegijumima, forsirao priču kako je njihov glavni cilj - rušenje Zorana Đindića. Tad sam prestao da govorim s njim.

Ništa drugo nije bilo sporno u vašim odnosima?

Nikakvi drugi odnosi izmedu nas nisu interesantni  javnosti. I bez obzira na to šta je taj čovek sve rekao o meni, ja nisam rekao ni reč od svega što sam mogao da kažem o njemu, posebno o njegovnom privatnom životu, Niti imam nameru!

Ko je prvi prekinuo komunikadju sa Tijanićem: Zoran Dindić ili vi?

Istovremeno!

Dali je bilo naknadnih pokušaja da se Tijanić vrati u zagrljaj Zorana Đindića?

Kako da ne, on je čovek bez skrupula. U vreme Šetnji '96/'97. godine, kao ministar mračnog bračnog para, na sednicama Vlade tražio je da se taj „problem" reši komunalnim metodama. Za vreme tih protesta, Zoranu je slao poruke, javno, da vodi računa da ne padne slučajno sa onog prozora. Tad je na poklon dobio i pištolj od Jovice Stanišića i odmah počeo da piše o njemu panegirike. A posle svega toga, kad je Zoran postao gradonačelnik, kopao je i rukama i nogama da ga Zoran primi i da intervju za Građanin. Na sto načina je, preko brojnih kurira i vazala, pokušavao da se ponovo dodvori Zoranu,

Vas ne pogađaju optužbe da ste bili glavni skretničar tih njegovih pokušaja i neka vrsta blokatora inicijativa da dođe do njihovog pomirenja?

Ni najmanje. Dobar deo njegove mržnje prema meni potkrepljen je verovanjem da bi lakse došao do Zorana da nije bilo Čede i mene. Ja jesam bio njegova brana, mada ga ni Zoran ne bi pustio blizu sebi. Tijanic je svaka četiri meseca slao neke signale. Pa je i Boris Tadić, a Tijanić je mentalno bio bliži Borisu nego Zoranu, prenosio nekakve njegove poruke.

Tijanić se nije libio da vas naziva ,,majordomom Đinđićevih", a Čedu, usvojenim studentom"!
Direktno vas je optuživao za manipulisanje porodicom ubijenog premijera. Da li je, dok je premijer bio živ, bilo pokušaja da Tijanić preko Ružice uspostavi kontakt sa njim?

Naravno da je bilo pokušavao i naravno da je on zloupotrebljavao njenu, u to vreme, pre dobrodušnost, nego naivnost! Pojavila se u jednom tabloidu fotografija gde se Tijanić sa Ružicom, navodno slučajno, sreće u Zmaj Jovinoj ulici, tu se slučajno zadesio paparaco i to je poslužilo za priče kako su on i ona super prijatelji. Bez obzira na to što je on medijski čerečio njenog mužaa i što ga je pozicionirao kao metu za odstrel, A znam šta je i tada i kasnije mislila o njemu...

Sigumo ćete nam se poveriti!?

Pa, isto što i Zoran i ja, Bio nam je odvratan ! Više od decenije, bio sam jako blizak prijatelj te porodice, tako da odlično znam šta je mislila.