Home  Izbor iz Štampe Seks, laži, bankarske kasete : Petar Luković
|
|
Seks, laži, bankarske kasete : Petar Luković |
|
Seks, laži, bankarske kasete
Piše: PETAR LUKOVIĆ
PRVI DAN: 12,40. Ozvučen telefon i spavaća soba dr Vojislava Koštunice. Teške somotske zavese navučene na prozore. U sobi potpuni mrak. Čuje se hrkanje, prekidano disanjem i nerazumljivim crkvenim mrmljanjem. Telefon počinje da zvoni zamahom cunamija, udarajući u optički nerv tik uz mali mozak. Predsednik Vlade vrišteći skače, izbezumljeno izgubljen, pokušavajući da u mraku napipa slušalicu. Rukama bespomoćno pipa po krevetu: prepoznaje pod prstima češalj, naočare, knjigu optočenu svilom (poklon od Pahomija: njegov neobjavljen intimni dnevnik), plišanu sovu, minijaturnu gipsanu bistu Ljiljane Smajlović, jučerašnji broj «Politike» (zgužvan) i, konačno, slušalicu.
PREDSEDNIK (kašljući): Alo?
GLAS (ljubopitljivo): Halo, predsedniče, šta se radi?
PREDSEDNIK (nervozno): Stojkoviću, ti si?
GLAS (prekidan statičkim elektricitetom): Nije Zoki, predsedniče.
PREDSEDNIK (sve nervozniji, igrajući se bistom): Jočiću, čoveče, šta si bre navalio da me budiš u cik zore, pa zar vam onaj moj posilni Mihajlov nije zabranio da me zvcrkate i uznemiravate, nije moje spavanje više partijska nego državna stvar.
GLAS (oprezno snishodljivo): Nije Jočić, gospodine predsedniče. Izvinite što...
PREDSEDNIK (bolno nervozan, udarajući gipsanom Ljiljom u Pahomijev dnevnik): Aca Tomić? Čim ovako ćutiš, znam da si ti.
GLAS (plašljivo): Nije, poštovani gospodine predsedniče, ovde je (spušta glas) Miloljub.
PREDSEDNIK (opušteno, čak veselo): A ti si, Labuse, meni se učini Aca, nekako isto dišete kad vam nešto treba. Odakle se javljaš?
GLAS (uspaničeno): Iz Loznice, ali samo da vam...
PREDSEDNIK (oprezno trljajući oči): Koliko ja znam, Miroljube, danas bi trebalo da budeš u Briselu i da onim evropskim budalama...
GLAS (na ivici suza): Predsedniče, nije Miroljub nego Miloljub...
PREDSEDNIK (povišenim tonom): Ne čujem te baš najbolje, Labuse, da nisi drogiran? Šta radiš u Loznici?
GLAS (očajno depresivan): Ne, ne i ne! Nije Labus, predsedniče! Nije Labus!
PREDSEDNIK (osećajući da glava počinje da ga boli): Jesi li ti, bre, normalan, Labuse? Znam da si ti. Odgovori mi kad te lepo pitam: otkud ti u Loznici?
GLAS (grcajući u suzama): Pravimo novi opštinski odbor G17+. Pobegli nam svi članovi kod Karića.
PREDSEDNIK (dramatično): Ovo je, izgleda, ozbiljno, sad shvatam što si u Loznici. A koliko ste članova imali?
GLAS (isprekidano jecajući): Šest.
PREDSEDNIK (koristeći prednost okolišnih pauza): Ima li novih članova?
GLAS (na samrti): Nema.
PREDSEDNIK (energično): Poslaću vam trojicu iz naše stranke da vam se nađu pri ruci, kao članovi. Posle da nam ih vratite. I samo da znaš, troškove ovog puta ne delimo. Moj ti je savet da o ovome ne daješ nikakve izjave, samo nam fali da onaj tvoj ludi Albijanić ne počne da se kurči i počne da brani Vladu, daleko ga bilo!
GLAS (u poslednjoj fazi ropca): Predsedniče, nije Labus nego Albijanić!
PREDSEDNIK (samozadovoljno): Pa to i kažem, nisi ti budala nego Albijanić!
GLAS (urlikom užasa): Ali, predsedniče, preklinjem vas, slušajte! Ovde je Albijanić! Labus je u Briselu, ja sam u Loznici! Jutros me je rano pozvao telefonom i naredio da vam se javim i objasnim da ovo oko njegovog zeta koji je oženjen ne starijom nego mlađom ćerkom...i tim koferom sa šifrom...a posebno oko Dačića čiji direktor, onaj koji je uhapšen, jedva da poznaje guvernera Jelašića ali se sad tvrdi da je mali uzeo neke pare, mada svi znamo da to nema nikakve veze, dete je sve po dogovoru demantovalo... pa da se vi malo angažujete dok gospodin Labus bude u Briselu, a ja u Loznici, znate...
PREDSEDNIK (prebledeo stežući bistu Ljiljane Smajlović negde u visini nepostojećih grudi): A ubeđivao me Labus da su to neki sigurni telefoni, ruski, s plazmom koja misli...
ALBIJANIĆ (odlučno): Predlažem da u Loznici održim konferenciju za štampu i objasnim kako je ova Vlada donela najviše zakona, kako ste nas vi, predsedniče, posebno vi i moj predsednik Labus uveli u Evropu, kako delimo kredite za poljoprivredu, kako smo započeli odlučnu borbu protiv korupcije, kako je moj ministar finansija Mlađan...
PREDSEDNIK (ljutito): Da nisi usta otvorio, jesi me čuo! Nemoj slučajno da te vidim po nekim tv emisijama kako sereš kao grlica, sve dok se Labus ne vrati! I da ostaneš u Loznici dok ne javim Jočiću da te privede!
****
PRVI DAN: 14,10. Predsednik Vlade u svom ozvučenom kabinetu. Na stolu fotografije Ljiljane Smajlović u kupaćem kostimu i Pahomija u kupaćim gaćicama. Komplet «Politike» od trenutka kad je Ljiljana postala glavna urednica. Nekoliko olovaka. Prazan blok. Predsednik gleda u telefon, kao da mu mislima naređuje da zazvoni. Telefon ćuti. Tamne draperije preko prozora stvaraju toplu atmosferu manastira. Predsednik uzima slušalicu i okreće broj.
PREDSEDNIK (kratko): Bulatovića, molim.
BULATOVIĆ (još kraće): Ja.
PREDSEDNIK (sa uzdahom): Šta ćemo s ovim crnim Labusom? Prvo ona Eriksonova stipendija za ćerku...
BULATOVIĆ: Mlađu ćerku, da preciziramo.
PREDSEDNIK (fokusirano):... pa onda Knjaz Miloš, Nacionalna štedionica, sad zet kod Jelašića...
BULATOVIĆ (detaljno): Muž starije ćerke, da preciziramo.
PREDSEDNIK (odsutno): Mlađa, starija, svejedno... pa taj zet nije morao ništa da radi nego da uzme kofer kako je dogovoreno...
BULATOVIĆ (nakašljava se): Nemojte o detaljima...ovo nije siguran telefon.
PREDSEDNIK (ironično): Vidi, stvarno, nema plazmu!
BULATOVIĆ (ozbiljno): Imam predlog. Kako vam izgleda da Labusovog zeta povežemo s Bogoljubom, pa da ispadne kako je PSS hteo da ubije Jelašića? Posedujem valjanu dokumentaciju.
PREDSEDNIK (naglašeno odsutno): A da okrenemo priču i sve to malo povežemo s Čedom Jovanovićem i onim Bebom Popovićem. Čujem da je ovaj Đinđićev žbir, Popović, dao neki intervju gde se okomio na mene, optužujući me za Zoranovo ubistvo. I taj mali Jovanović: sve mi se čini da smo ga dugo štedeli. Šta kaže Jočić: ima li šanse da Čedomiru pripišemo treći metak? Dobar onaj mali Vrzić iz «Nina», lepo to radi, lepo!
BULATOVIĆ (srećno): Pratimo, predsedniče, pomažemo kad ustreba!
PREDSEDNIK (opet odsutno zagledan u bubuljice Ljiljane Smajlović na mestima gde bi trebalo da stoje grudi): Neka, neka, dobar je Vrzić... Nego, šta kažeš na ideju da spojimo Bogoljuba s Čedom, pa da pohapsimo tu bandu, sve kao deo borbe protiv organizovanog kriminala? Kako se ono zovu: Liberalno Demokratska Partija, sramota, vređali Vladetu Jankovića na ulici, dobacivali Ljiljani Smajlović da liči na onu francusku teniserku... Moresmo. Bednici.
BULATOVIĆ (profesionalno): Predsedniče, ako rešite da pustite Labusa niz vodu... nemojte da brinete. Služba ima već dva vagona dokumenata.
PREDSEDNIK (šaljivo): Kad pomenu vagone, gde li je, leba ti, Velja Ilić? Nema ga danima da se javi.
BULATOVIĆ (zabrinuto): Imamo problem. Iz neke marketinške agencije Velji savetovali da promeni imidž i da počne da uzima lekove za smirenje i lepo ponašanje. Dogodilo se da nismo znali da je lek u eksperimentalnoj fazi i da je, u stvari, to neki oblik «seruma istine», kad čovek počne da priča ne zaustavlja se, kaže sve što zna!
PREDSEDNIK (prebledeo): Tek mi sad kažeš da u Vladi imamo tempiranu bombu koja samo što ne eksplodira? Jeste probali da ga skinete s lekova?
BULATOVIĆ (tragičnim tonom): Držimo ga u kućnom pritvoru. Ako ga pustimo napolje, odmah bi da ode na televiziju...
PREDSEDNIK (držeći se za srce): Zvaću Velju, možda ga ubedim da je ćutanje zlato... Nego, da se vratimo Labusu: znam da je u Banci i u Vladi zaposlio dve ćerke...
BULATOVIĆ (analitički): Mlađu i stariju.
PREDSEDNIK (nastavlja): ... suprugu, svastiku, zaovu, taštinu ujnu, pašenoga, strica, pobratima i kuma, ali sam negde u svesti ispustio zeta.
BULATOVIĆ (opisno): Učlanio se u G17+ za vreme promocije u Loznici.
PREDSEDNIK (lukavo): Loznica, zanimljivo, vrlo zanimljivo. Nego, Rade, vidi šta ćemo....
****
PRVI DAN: 16,37. Predsednik Vlade kruži oko radnog stola ne skidajući pogled sa fotografije Ljiljane Smajlović. Šta li sad ona radi, pomisli dr Koštunica u nehatu brzine, ali se brzo vrati na teren brige koju mu je servirao bolesni Velimir Ilić. Levom rukom poče da okreće broj...
PREDSEDNIK (namenski veselo): Veljo, pizda mu materina, pa gde si ti, majstore?
VELIMIR ILIĆ (smireno): Voleo bih da ne psujete, predsedniče, ne samo zato što vam takva vrsta vulgarnosti ne pristaje, već zbog toga što smatram da primitivizam u ličnoj komunikaciji stvara društveni okvir za opšte ponašanje, neprimerno evropskim tokovima kojima težimo.
PREDSEDNIK (zabrinuto): A ti si, inače, dobro? Ne boli te glava, imaš apetit, krvna slika ti je u redu, kako stojiš s holesterolom?
VELIMIR ILIĆ (opušteno): Slučajnost da mi je broj leukocita u jedinici krvi identičan proviziji koju smo dobili u evrima kad smo se dogovorili – sećate se, u vašem kabinetu – da uvezemo ove hippie lokomotive, podstrek je da vam otkrijem da je ovo tek vrh finansijskog brega u kojem su, opet ću da vas podsetim, učestvovali sledeći akteri iz Vlade...
PREDSEDNIK (viče): Neću da slušam gluposti! Pizda ti materina, pa ti stvarno bolestan!
VELIMIR ILIĆ (u ekstazi nirvane): A tek da čujete priču o ruskom gasu koji preko Hamovića plaćamo duplo više kako bi Labus i Dinkić...
PREDSEDNIK (urliče): Baciću te pod voz!
VELIMIR ILIĆ (nastavlja): I sve ću da kažem: koliko je para ko dobio...
PREDSEDNIK (definitivno, spuštajući slušalicu): Ne želim ovo da slušam! Dabogda ti Albijanić postao portparol!
****
DAN PRVI: 21,16. Predsednik Vlade dr Koštunica u tradicionalnoj poseti «Politici». Domaćini: Ljiljana Smajlović i Slobodan Reljić, urednik nedeljnika «Knin». Okružen svojim najbližim saradnicima (Mihajlov, Bulatović, Jočić, Stojković), predsednik pokušava da se opusti nakon teškog dana. Odjednom, zvoni mu telefon. Na ekranu ime: Labus. U nuždi za privatnošću, Koštunica odlazi u muški WC. Zatvara vrata. Javlja se.
PREDSEDNIK (objašnjavajući): Izvini što čekaš, u toaletu sam.
LABUS (metalnim glasom): Je l' te zvao Albijanić?
PREDSEDNIK (nervozno): Gde si ga našao, majke ti? To G17+ više ne rađa.
LABUS (oprezno): Samo da znaš da nikakve veze nemam s mojim zetom. S ćerkom ne govorim od rođenja.
PREDSEDNIK (veselo): Što, gluvonema je?
LABUS (preteći): Ja se ne bih zajebao s mojom porodicom. Nemoj sad da počnem da pričam o Ljiljani Nedeljković i striptizu u Palati Federacije, da ne pominjem broj deviznog računa koji mi je...
PREDSEDNIK (žovijalno): Zezamo se, bre! Nego, nemoj da brineš. Dačić je izvučen iz priče, što je potvrdio tvoj zet na konferenciji za štampu, zgodan dečko, baš sam bio ponosan na tebe, nekako japi, mlad i pametan. Bulatović mi kaže da je Jočić medijima već poslao demanti: niko nema sigurne telefone, a da ih ima – a nema, rekao ministar – ne mogu se provaliti. Nego, šta kažu ovi evropski kreteni za Mladića?
LABUS (smireniji): Nema pregovora ako ga ne uhapsimo. Neki od njih se pozivaju na Bebu: kažu da je Beba u pravu i da si lično krio Mladića do 2004.
PREDSEDNIK (lakonski): Nisam, krio sam ga do 2003, ali sam ga docnije video samo nekoliko puta, pa šta oni misle: da se Mladić može uhapsiti tek tako? Jesu li oni normalni?
LABUS (zabrinut): Žalio sam se zbog ruskog gasa, ali njih, izgleda, zabole ona stvar, što se gasa tiče. Vidi s Veljom Ilićem, on ima neke poslovne veze s Ukrajinkama...
PREDSEDNIK (depresivno): Velja nam je najslabija karika. Počeo da uzima neke lekove i odlepio: više ne psuje, hoće da prizna sve marifetluke... pominje tebe i Dinkića zbog nekoliko stotina miliona evra, hoće da ode u Evropu kao NGO, drži ga Bulatović u kućnom pritvoru, ne znam šta da radimo...
LABUS (vešto): A da mu, zbog bliskosti s Bogoljubom, prišijemo da je on, u stvari, vlasnik «Mobtela» i da mu je partner, recimo...
PREDSEDNIK (mudro): Čedomir Jovanović!
LABUS (veselo): Isti Čedomir koji je pokušao da zavrbuje mog zeta da mu preda pare i pokloni ih viceguverneru kako bi odijum javnosti pao na SPS i nas iz G17+... A veza im je bio Sreten Karić, šta kažeš!
PREDSEDNIK (oduševljen): Šteta što Velja nije s nama! Rekao bi: do jaja, u pičku lepu materinu!
*****
PRVI DAN: 23,20. Predsednik Vlade u svom krevetu, grleći plišanu sovu, pokušava da zaspi. Pred očima mu prolaze Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Bogoljub, Dragomir i Sreten Karić, Miroljub & Miloljub, Velimir Ilić... Odjednom, zvuk telefona.
PREDSEDNIK (oprezno): Da?
GLAS (piskutavo odvratan): Ljilja ovde.
PREDSEDNIK (šapuće): Znaš da ne mogu da pričam glasno, ona je u susednoj sobi.
GLAS (vrišteći sopran): Opet sam stavila tri tvoje slike u novine.
PREDSEDNIK (radoznalo): Onu iz manastira kako palim sveću?
GLAS (ribajuće sexy): Aha... i onu sa Pahomijem gde te on gleda kao dečaka Voju, duhovno izazovno, ali dostojanstveno, jer znam šta voliš.
PREDSEDNIK (igrajući se): A šta volim?
GLAS (neopevano neprijatan u visokim registrima): Da budeš neko ko se osvaja, nikako osvajač.
PREDSEDNIK (gordo): Srbija nikad ništa tuđe nije osvojila! Uvek se branila!
GLAS (sexxxy šapatom): O tome ti govorim, maljava ludice. Sve za Srbiju! Shvataš?
PREDSEDNIK (konfuzan): Valjda... ljubavi (zbuni se predsednik i naglo spusti slušalicu).
DAN DRUGI: 13,30. Ozvučena spavaća soba dr Vojislava Koštunice koji spava snom pravednika. Legao je već u osam uveče, prilično kasno, samo što je pogledao RTS Dnevnik u kojem su njegovo ime – brojao je – pomenuli svega devet puta. Moraće da pozove Tijanića: sećao se Dnevnika gde ga je bilo trideset pet puta. Telefon naglo zazvoni i Predsedniku ostade da igra mentalni loto, ko ga zove: Labus, Albijanić, Jočić, Stojković, Dačić, Bubalo.
PREDSEDNIK (izokola): Da?
GLAS (muški): Predsedniče?
PREDSEDNIK (neodlučan): Ko je?
GLAS (aktivan): Mlađan Dinkić, ministar finansija.
PREDSEDNIK (reanimiran): A ti si, Mlađo, reci!
GLAS (narcisoidno PDV): Zvao me je predsednik Labus sinoć, pa me zamolio da raščistimo neke nedoumice, da se ne bi dogodilo da nas u Skupštini eventualno preglasaju oni koje je Bogoljub kupio zajedno sa nekim od čedista koji nose Vukovo ruho, ako me razumete.
PREDSEDNIK (iskreno): Ne razumem.
GLAS (histeričan): Ako uspemo da postavimo tezu da je Bogoljubova poslanička grupa u Skupštini, u stvari, LDP štit, imaćemo prostor za dogovor sa Bogoljubom koji vam nudi sve ono što vam je već dao, ali duplo, bar tako kažu moji izvori iz Mobtela. Jedini uslov koji G17+ ima jeste da u bliskoj i dalekoj budućnosti nema izbora: slučaj koji smo imali u Loznici...
PREDSEDNIK (sućutno): Razumem, svih šest članova koji su prešli u PSS...
GLAS (hladan): Ali će se zato otvoriti finansijski prostor za naše poslove u kojima bi, recimo, Velimir Ilić, mogao imati odlučujuću ulogu. Šta kažete na to?
PREDSEDNIK (kiselo): Mislim da Velja u ovom trenutku nije u poziciji da odlučuje o bilo čemu, sve mislim da Stojkovića postavim za ministra kapitralnih investicija.
GLAS (razuman): U tom bi slučaju G17+ predložila da Jočić postane ministar pravde, a Kojadinović ministar policije, kako bismo onemogućili Vuka Draškovića da u inostranstvo, na ministarska mesta, pošalje svakog doktora, zubara, internistu, hirurga, ginekologa kojeg je upoznala Danica Drašković. Mislim da je ovo vrlo realna i rekao bih, indikativna ideja.
PREDSEDNIK (siktajući): Indikativno jeste, ali da li ti, budalo, znaš koliko me koštaju Ugljaninovi kadrovi? Ova dvojica koji su iz DS prešli kod nas – hoće da budu Vuk & Dana Drašković, spremni su da se podvrgnu operaciji pola samo da ostanu u vlasti, shvataš li ti, Mlađo, s kojim se mi ambicijama suočavamo?
GLAS (Mlađana Dinkića, opušten): Znam, predsedniče, mene u životu vodi samo želja da dobijem Nobelovu nagradu ili da zamenim Labusa na mestu predsedika. Sreća je, da vam kažem, da smo oslobodili Bradatog. Predrag Marković više se nikad neće vratiti.
PREDSEDNIK (uzbuđeno): Da ga niste likvidirali?
GLAS (cool): Ne bih to tako nzvao.
PREDSEDNIK (ledeno): Ne želim da znam. Nego, da te pitam: ko je Labusov zet?
GLAS (nervozan): Ako vam kažem, moraću nekog da ubijem. Mislim da sam bio jasan. Nego, vidite vi ovo oko Čede da malo Bebu potkačimo, mnogo smo se opustili poslednjih meseci, čak ih ni moj Albijanić ništa više ne pominje.
PREDSEDNIK (iz daleka): Ne ljuti se, dragi Mlađo, da te pitam. A Miloljub je tvoj izbor?
GLAS (laksativno): Mali je egzemplarno dementan, ali upija, ako znaš na šta mislim. Zaljubljen u Labusa: promenio je frizuru samo da bi se dopao Labusovom zetu. Voli televiziju. Misli da ga žene obožavaju.
PREDSEDNIK (tužno): Imam taj slučaj: Aligrudić.
GLAS (mračno): Nego, da se mi vratimo realnosti. Šta nam je činiti?
PREDSEDNIK (preteći): Nemoj da opet čujem za Vuka Hamovića u obliku gasa iz Rusije ili Štedionice, šta ako Bogoljub izvadi dokumente i dokaže šta smo radili. O Velji Iliću da ne govorim.
GLAS (oprezno): Ne bih se igrao s takvim podacima, jer ako mi iznesemo sve što znamo....
PREDSEDNIK (mirno): Znači, dogovorili smo se.
GLAS (zadovoljno): Uglavnom.
***
DAN DRUGI: 15.32. Predsednik Vlade šeta po zgradi. Ulazeći u Ministarstvo kulture, nekoliko desetina minuta gleda voštanog Dražu Mihailovića u hodniku. Poriv da nogom ili trećim metkom sruši voštanu statuu Zorana Đinđića – kad bi ona bila u blizini – zadržava za sebe i sa osmehom pozdravlja ministra Kojadinovića. Kaže mu da će uskoro ga zvati telefonom i da ovo – pokazuje rukom na voštane figure – nije ambijent za razgovor licem u lice. Po povratku u kabinet, dr Koštunica ne okleva. Uzima telefon.
PREDSEDNIK (čelično): Ministra, odmah.
KOJADINOVIĆ (uplašeno): Izvolite.
PREDSEDNIK (ozbiljno): Postoje ideje da vas, recimo, imenujem za ministra policije. Koliko u ovom trenutku verujete u sebe da ste sposobni da odgovorite ovoj dužnosti?
KOJADINOVIĆ (dirljivo): Celog sam života hteo da budem policajac, večito gledao američke filmove i sebe zamišljao detektivom, uvek bio na pravoj strani, još u doba kad sam vodio Studio B koji je bio...
PREDSEDNIK (izokola): Samo pitam, ništa ne odlučujem. A vaša supruga u diplomatiji?
KOJADINOVIĆ (ogorčeno): Ona je, kao prosvetni radnik, bila najveća žrtva režima Slobodana Miloševića. Radila je u školi, ali se u sebi mučila, nju su hteli da zatvore...
PREDSEDNIK (mirno): Zatvoriše je?
KOJADINOVIĆ (dramatično): Samo što nisu, stigao je Vuk, bacio se na kolenima ispred nje...primio metak...
PREDSEDNIK (lucidno): Dakle, možete da bude ministar policije?
KOJADINOVIĆ (ushićeno): Nikad srećniji ne bih bio... I samo da znate: Labus je čist. Ne znam zeta starije ćerke, ali je stvar ispravna. Tek da znate kako bi moj prvi izveštaj izgledao.
******
DAN DRUGI: 17,10. Predsednik Koštunica sedi u kabinetu. U 17,15 stiže Zoran Stojković, ministar pravde, nakon čega će mnoge stvari postati jasnije. Predsednik povremeno gleda u Pahomijevu sliku, sećajući se uzbudljivih pasusa iz svešteničkog Dnevika. Za svaki slučaj, uključuje magnetofon ranije, kako bi tenzije oslobodio Stojkovića koji seriju tzv. afera nosi sa sobom, uvek svestan težine svog nametnutog položaja. Stiže Zoran, traka se okreće, mi slušamo.
PREDSEDNIK (radosno): Konačno, neko normalan, hvala ti Bože!
STOJKOVIĆ (slavohlepno): Nije teško pored onih kojih si okružen, moj predsedniče!
PREDSEDNIK (radoznalo): Reci mi, Zorane, jesmo li se osvetili Bogoljubu? On će nama da pravi poslaničku grupu u Parlamentu, sećamo se!
STOJKOVIĆ (informativno): Moram da vas obavestim da nam ni Bogoljub ni Sreten nisu dostupni, izgleda da su van Srbije.
PREDSEDNIK (uzbuđeno): Ali, Bogoljub će se vratiti, mora da se vrati.
STOJKOVIĆ (širi ruke): Ne mora i neće. Meni se čini, predsedniče, da su Labus i Bulatović u tu priču umešali prste. Ne znam da li znate ali je Mlađan Dinkić preko Velje Ilića tražio da se Labusov zet razvede od njegove mlađe ćerke, kako bi se preko Peđe Markovića (koji je nestao) G17+ preuzelo Ministarstvo kapitalnih investicija koje bi vodio bivši Labusov zet! U celu se priču umešao Albijanić koji nešto muva u Loznici, preuzimajući naše kadrove: tvrdi se da je uzeo Šormaza koji s onom frizurom stvarno izgleda blizak G17+.
PREDSEDNIK (znatiželjno): Ali, gde smo sad u ratu s kriminalom?
STOJKOVIĆ (mirno): Moj vam je savet da se vratimo na Čedu jer suđenje za ubistvo onog Đinđića ide kilavo. Ovi iz Visbadena su nas zajebali: umesto trećeg metka, podržali su teoriju po kojoj ste vi....
PREDSEDNIK (ishitreno): A da pohapsimo Visbaden?
STOJKOVIĆ (razumno): Uvek sam za hapšenje, ali Visbaden je nemački, što nas jebe. Opet, ako uhitimo Labusa i Dinkića – propali smo. Ne možemo da uhapsimo Parivodića i Bubala, mada bi ih rado video iza rešetaka. Joćić se još drži, klima se Rade Bulatović...ali je rešenje da uhapsimo Milanku Karić i da je osudimo na smrt.
PREDSEDNIK (popustljivo): Poklonila mi je kuvar, fina žena.
STOJKOVIĆ (mračno): Nema pardona.
PREDSEDNIK (setio se): A da se mi ipak dogovorimo s Labusom, da zatrpamo još jednom ovu aferu, samo pod uslovom da Velju Ilića ne puštate iz kućnog pritvora. Što se Čede tiče, treba to hospitalizovati. Vidi s Jočićem da onog Bebu Popovića predstavimo kao BK TV upravnika – ništa nas ne košta.
STOJKOVIĆ (oprezno): Juče me zvali iz Evropske Unije da vide šta je s Mladićem?
PREDSEDNIK (besan): Seronje, samo bi da hapse. Nego, vidi ti da ovaj Beba ućuti već jednom. Malo, malo, pa intervju, a onda – udri po meni. Baš me Ljilja pita: «Pa, dokle».
STOJKOVIĆ (neodlučno): Pa, šta smo se dogovorili?
PREDSEDNIK (likujući): Nema šta da se dogovaramo. Srbija je zemlja u kojoj nema afera, ovo je država u kojoj nije Ratko Mladić, ovde je problem samo Bogoljub Karić za kojim ćemo tragati do sudnjeg dana, sad kad smo Obrena Joksimovića postavili kao šefa za vojna pitanja imovine – ne mogu više Labus i Dinkić da me ucenjuju privatizacijom i bankama. Ukratko, dragi moj Stojkoviću, nikad nismo bolje stajali i nikad se bolje nismo kotirali.
STOJKOVIĆ (upitno): Ali, šefe, nisam razumeo šta sa Čedom?
Zar da propustimo priliku da ga ubacimo u mašinu?
PREDSEDNIK (nevidljivo): Ne želim da znam, ali čas kad povežete Bogoljuba s Čedom, a Bebu ostavite Radetu Bulatoviću, biće trenutak radosti: shvataš li koliko je komplikovano na okupu držati koalicionu vladu.
STOJKOVIĆ (kleči): Dozvolite da vam se divim.
PREDSEDNIK (teatralno): Ma, ništa, Stojkoviću, ovo je život koji vredi živeti!
****
DAN DRUGI: 23,47. Predsednik Vlade obučen samo u gornji deo pidžame okreće telefon.
PREDSEDNIK (šapuće): Mislim da ona spava, ne čuje nas.
LJILJANA (pišti): Kako je prošlo sa Stojkovićem?
PREDSEDNIK (hrabro): Ordinarna samoupravna budala, istinski veruje da je Bogoljub kriv.
LJILJANA (seksi glasom): Nećemo više o politici.
PREDSEDNIK (duhovito): Moramo, ti radiš u «Politici».
LJILJANA (nežno): Opet sam stavila tri tvoje slike.
PREDSEDNIK (s dubokim uzdahom): Najbolji smo. Što bi nekad Velja Ilić rekao: jebaćemo vam majku! Zar se za to, ljubavi, nismo borili?
|
|
|
